Koliko puta ste se našli u situaciji da ste kod nekoga, i da je sve fino pripremljeno ispred vas, ali vi jednostavno ne možete uzeti još jedan kolač, šnitu torte, čašu soka, pola praseta, (alkohol isključen iz priče)?

Postoji određena kultura ponašanja u ovim situacijama. Kad uljudno prvi put kažete 'ne bi, hvala', jer ste se prethodno najeli ko prasica, jer jednostavno ne možete, jer je sve super ukusno, ali stvarno više ne ide, jer... Ali iza toga se redovno nađete ispred introspektivnog pogleda zabrinute domaćice kojoj nije baš jasno, a zašto ne hvala. Šta nešto nije u redu? Jesam li napravila dobar kolač? A znam da mi je fila malo gusta, da se na momente osjeti previše margarina, da je tijesto malčice izgorilo. Jel to razlog odbijanja, ma nije valjda da je to razlog? A da joj ponudim suhe kekse, šljive, bademe? A si za malo soka? Želiš li čašu vina? Moj desni bubreg, ne želiš? Ne hvala, još uvijek? Zaštoooooo?

Inaće nikad ne odbijam ponuđenu hranu, baš zbog tih razloga. Imam par stvari koje ne volim, ali to nikada u društvu neću pokazati. Grintat oko hrane da meni samoj i drugima bude neugodno. Nije da ću sva vesela zagrliti mađaricu, ili da volim kuhani karfiol ili da ne podnosim ocat u bilo kojoj friškoj salati, ali ću uvijek pojesti, i nikako pokazati da jelo mrljavim po tanjuru. Baš zbog te kulture dolaska u nečiju kuću, jer jelo je samo dodatni gušt uz razgovor. U redu je kuhari, ja laik ovako pričam.