Sunce prži kao u nekom western filmu, a nas dvoje u putu sa nepoznatim ljudima. Gledam kroz prozor zagusljivog autobusa vrlet, kamen i cetinare isprepletane po okolici.. i ubedjujem samog sebe kako prepoznajem svaku krivinu.. A opet, prošlo je čitavih 20 godina! Konacno.. srećan što sam ponovo tu i istovremeno usplahiren jer smo na "tuđoj zemlji". Sve mi deluje nekako manje i drugacije nego li sam ja to imao urezano u sećanju. Ali i lepše.. sredili su grad.. pravi primorski gradić sa svim onim mirnim mestima i skalinama rasutim na sve strane.. Gde god pogledaš.. samo se vidi odsjaj belog kamena.. i poneka zelena žaluzina koja razbija mirnoću pogleda. Prepoznajem grad.. ulice, tu zgradu i zid na kom sam ostavio dobar deo zivota. Iz jednog stana trešti Cecina pesma, iz drugog Bajaga, baš kao da nismo na tradicionalno neprijateljskoj zemlji. Uski prolazi, lepe ulice, setaliste od kamena, tvrdjava, jezero.. sve bi da joj pokazem, a tu smo samo par sati.. Hladna voda.. Nikad se nisam kupao na tom jezeru i sad mi se konacno ispunila zelja.. Vreme je za povratak.. U meni i dalje tinja osećaj nečeg lepog.. viđenog.. drži me budnim.. ona spava.. gledam je i mislim koliko sam srećan što je tu.. što smo zajedno negde.
|
