Svaki put kada pogledam Hrvatski film uhvati me nevjerojatna ljubomora popraćena željom da napravim svoj. Ponekad je to išlo obrnutim redosljedom. Poželim biti u toj ekipi i da je i moje ime u špici i jednostavno me obuzme strah da nisam građen za takav posao i da nikaad to neću postići. Strah i tuga. I onda me pukne inspiracija, snažna i velika, puna nade i poriva. I onda me prođe i tako ostaje dok ne pogledam još jedan film, i tako sve ponovno. Istinski, imam sve prerekvizite za snimiti film. Novacm kameru, ideje. Sve što trebam napraviti je počet radit. Počet pisat. Razmišljat o tome, ne ostavit priču na samo početku i kraju. I podstavim si jednostavne standarde, jedna lokacija, dva lika. I znam točno što želim reći i kako. I onda stanem. Prvi dio te stanke je sram i manjak samopoštovanja, da što god ja napravim neće biti dobro ili dovoljno dobro za sve one koje želim impresionirati, počevši od sebe. I rekao sam si da moj prvi film ne mora biti drugima dobar nego može biti dobar samo meni. Jedanom sam ocu, koji je predivan filmostvaralac, da želim napraviti dobar film a da ne znam kako te mi je rekao da prvo napravim loš film, i od tog trenutka ga želim snimiti.
|
