Sjedim sinoć na poslu - odveć je kasno, isuviše kasno... Zvuk telefona razbija monotoniju Lene Marlin koja svirka u pozadini morbidne iTunes aplikacije... Već iz polu sna me u relanost vraća ime napisano na displeju mobitela: Red!

“Ćao. Šta radiš? Hoćemo li na kafu večeras?“

Naravo, ja ne bih bio ja kad ne bih pristao... Izašli... pričali malo i onda počinje priča - priča o ničemu. Nakon par desetina minuta dosadi mi ta priča i kažem: slušaj Red, ti si totalno druga osoba kad smo sam i kad je neko s nama i definitivno mi nemamo o čem pričati... sledeći put kad me pozoveš povedi još nekog ili napiši na papir listu tema o kojima možemo pričati... čisto da nam ne bude dosadno...

Nakon tog, moje drago biće Red me pita da li sam osobu A upoznao s osobom B čisto iz pakosti, jer je biće zvano Red svojevremeno izjavilo da je osoba B veoma sladak dečko... pa da nisam možda iz ljutnje odlučio da sjebavam Red planove...

Ehhh... milo moje crveno biće... Jesam bio zaluđen i činio svašata, ali kad kažem da je dosta - dosta je.

Vjeruj mi, nekad veoma drago biće - da sam htio da se svetim i pravim smicalice ni ne bi shvatilo šta te snašlo...