Prvi dan

Đizis, koja koma!
Postavke...dizajn...boxevi, za koje nemam pojma kaj su...pa onda još nekaj kaj ne kužim čak ni kad se potrudim upogoniti i rezervu svojih misaonih aktivnosti...

Za neke stvari sam fakat plavuša, ona varijanta latentne, koja kontra bojom kose prikriva sve ono kaj se sakriti može.

Početak...

Hm...

Mislim, nije mi ovo prvi blog na kojem, s nestpljenjem, naravno, čekam oblikovanje svoje umotvorine u čitljivu formu.
A opet, kao da je.

Prva dilema – sleng ili koliko toliko čistoća jezika?
Kajaznam. Ne znam.
Mogu i jedno i drugo, ali prvo mi je bliže. A i ne volim, u neformalnom krugu, a ovo tu to za mene i je, čoškaste i zglancane riječi. I svaku interpunkciju na točno određenom mjestu, tam di treba biti.
Eto, bum tak.
Prva dilema riješena.

Druga – o čemu pisati?
Znam, znam kae blog. I znam kak bi po peesu trebao izgledati. To i nije neki problem.
Ali je pronaći ravnotežu osobnih interese i onih zbog kojih bi netko od čitatelje protrljal okice, skinul krmeljice i odvojio dio svog vremena za čitanje.
Jer ipak, ne bumo se lagali, kaj ne, barem ne na samom početku - svi mi koji pišemo, pišemo zato jer.....dodajte nastavak po osobnom izboru....i ne želimo da napisano skuplja prašinu i paučinu.
U suprotnom, kuckali bi po svom kompu, spremili u jedan od foldera i nakon nekog vremena imali privatnu arhivu svojih, nekad aktivnih, danas možda i potrošenih razmišljanja, dilema koje su možda postale trileme ili samo evidentni dokaz viška vremena.
Ovako, ipak smo u svojevrsnom izlogu. Svojim riječima ističemo i cijenu. Punu. S popustom. Ili s odgodom plaćanja.

Nakon metar kartica koje sam napisala, vjerojatno ću nastaviti tamo di sam stala. Jer od onih sam žena koja uvijek ima nekaj za reći, pa i onda kad je pametnije šutjeti.
Ma, mogu ja i to, ali samo ako ne postoji druga opcija. Ili ta druga od mene traži napor ravan penjanju na 5-ti kat pješke, a ja bih radije liftom.

Eto, to je to, za početak.
Kiša je prestala.
Sutra bu nastavila.
A vjerojatno i ja....