AnaM nešto novo nešto staro

Ribolov

Ovo je tužan post, za ribolovce, a veseo za ribe

Do sada sam mislila da ribu love ribari u moru. Kako bi inače došla u ribarnice? Nema ona noge, a nije ni atletičar pa da skoči iz mora, pa svim onim krivudavim ulicama do ribarnice.
Sakrila se ja od Beladone koja je htela da me se oslobodi lansirajući me na neku planetu u sazveždju ko zna kom i spavam snom pravednika. Kad zvrrrrrrrrrrrrrrrrrr...
-Silazi dole, idemo na pecanje.
-Na more?
-Kakvo more, silazi dole, idemo na reku.
Sigurno nisam nešto dobro čula, smandrljam se ja i krenemo.
Stigosmo, bez usputne kafice, sokića, bez sendviča. Sad ćemo sigurno u neki restorančić, već se ja radujem onako gladna i pospana.
Nigde ništa, samo voda, trava, i poneko stablo. Lepo, nije da nije, ali videla sam i sad šta?
Rekoše mi da se smestim na neku krebljavu stolicu sa koje sam odmah pala.
-Sedi i ne mrdaj.
Dadoše mi neki prut na žicom da bacim u vodu, ja bacila, oni se naljutili, izgleda da je trebalo da se jedan kraj drži u ruci.
Onda su na kraj tog pruta zakačili neku ljigavu glistu koju je trebalo izvaditi iz konzerve sa nekim užasima.
Svi posedaše na one motkice na komadiću platna i ja počnem da pričam kako sam jučer autobuščila.
-Pssssssssssssstt
-Samo da ti ispričam kako...
-Pssst, čuće riba.
-Riba? U vodi čuje šta ja pričam na obali?
-Pssssssssst
Sedimo tako nepomični dva sata, valjda uživam, samo ne primećujem. Riba radi, kažu. Ne znam šta je radila, ali je sigurno imala veliko spremanje, jer je niko nije video ceo dan.
Jedino sam ja nešto upecala, samo ne znam da li se računa, neku patiku, komad drva koji je otkinuo onu groznu udicu, i puno najlon vrećica, onih koje će se raspasti za milon godina....