maxx5

Odlučila sam: objavit ću ulomak svoje knjige pa makar i bez autorskih prava! Ako, pak netko
prepiše ovo, loše mu se sprema (iako nema takvih), ajde, ajde, šalim se ja! Samo vi uživajte
čitajući, a ako vam se ne svidi, recite pliz na vrijeme... dok vam sve ne objavim, hehe! :))

P.s: Ovo je meni najdraži ulomak, ali nije početak knjige. Ak ne kužite kaj se događa- pitate! :)

XV.POGLAVLJE

... došla sam kući. Mama je bila ljuta, čudna , bijesna, tužna- sve odjednom. Imala je čudan izraz lica
i samo je tiho rekla: "Idemo!" Nisam se niti stigla ispričati za kašnjenje, a već smo se našli u automobilu.
Tek sam kasnije shvatila da je Monikina mama nazvala moju i sve joj ispričala. Vozili smo se dugo. Našli
smo se svi: Monikini roditelji, Boris, mama, i ja... kad smo došli ispred te tajanstvene bravarije, shvatili smo
da nema osvijetljenja. Bio je mrak, tišina, muk, samo se ponekad začulo hukanje sova. Svi smo bili uplašeni,
ali spremni za pozivanje policije. Boris je bio zadužen za to, trebao je samo odabrati prikladan trenutak...
Pokucali smo na vrata bravarije. Nitko nije otvarao, tek se nakon nekog vremena začuo tihi topot nogu. Bio
je to Vidrić... Monika i ja nikad nismo vidjele taj njegov opaki izraz lica. Kako i bi! Profesor tjelesnog i ne smije
biti takav, ali smo se očito gadno prevarile. Vidrić nije ništa rekao. Vodio nas je dugačkim hodnikom sve dok se
nije začuo vrisak. Bio je to ženski glas. Zastao je na trenutak, zapalio cigaretu, pogledao nas sve redom, te nastavio
hodati. Ušli smo u veliku prostoriju koja je izgledala je poput garaže. Unutra je bila Karmela koja je samo nervozno
motala pramen kose, Profesor tehničkog koji očito nije niti shvaćao što se događa, sudeći po njegovom zbunjenom
izrazu lica, te Virićeva zavezana zaručnica. To je bio njen vrisak...

Nastavit će se... (ak hoćete)