Ne znam zašto je tako rašireno mišljenje da nam ljudi duguju nešto samo zato što ih mi volimo? Sranja koja nam ne bi palo na pamet raditi totalnim strancima ne samo da ćemo napraviti nekom koga volimo već ćemo uzimati da je sasvim normalno da ih oni trpe bez pogovora, jer mi ih volimo. Pa valjda za našu ljubav mogu malo i patiti?
Tako je valjda ok da muž zašamara tu i tamo ženu jer on je voli, eventualna prijava će izazvati bar jednaku količinu zgražanja što ga je ona prijavila kao i to što je on nju izlupao. Ok je tući djecu, to je samo trenutak slabosti koji ona moraju shvatiti, jer mi njih volimo. Ok je raditi čitav niz sranja nekome jer mi njega/nju volimo pa nam je on dužan to oprostiti. Od kud taj koncept da naša deklarativna ljubav nešto za što zaslužujemo poseban popust.
Ljubav između dvoje ljudi je trgovina, a ne veresija unatoč govnima koje nam ljubavna industrija prodaje 24 sata dnevno. Ja trebam to i to, a za to dajem ono što ti trebaš. Ideje da imamo pravo na nešto samo zato što kažemo "volim te" su u najmanju ruku apsurdne, a pogotovo one da zbog toga imamo pravo na bilo što. Baš kao što su apsurdne ideje da zato što smo mi jedanred tamo davno napravili nešto za nekoga slijedećih x godina imamo pravo na to ubirati tantijeme.
Za razliku od solarnog plaćanja u ljubavi stvari funkcioniraju na dobrovoljnom principu, ja tebi dam svoje a samo ti onda odlučuješ hoćeš li mi dati moje. Možemo se mi tu dogovarati, ali na kraju opcije su uzmi ili ostavi pruženo. Ako je "volim" samo druga riječ za daj onda tu nema govora o ljubavi. Ljubav je davanje ne uzimanje reći će istočni mudraci, obostrana ljubav je i primanje, ali nikako nije otimanje.
|