ponedjeljak, 16.02.2009.
|
MANIZALES - part II
Dakle, jeste li pogodili jesmo li platili izlet ili nismo? Ma naravno da jesmo. Nema milosti u ovom svijetu lesinara. Stao nam mini bus pred kucom Juliana u Manizalesu i onaj omanji vodic izadje iz busa i kaze: Morate mi platiti, 230.000 pesosa. Morao sam jos i platiti 350 kn za onu moju trosatnu agoniju agoniju. Julian pita kako je bilo. Ne pitaj i druga tema, molim. I vidim ja neki album na njegovom stolu. Zivotinjsko carstvo. One slicice koje sam ja ja u cokoladicama gledao i bacao, ljepe se u album?? Brzo u trgovinju kupit jedna za mene. I vidio sam da Julian ima visak duplih, al kaze da ce mi samo 20 njih dati. I pred njim sam ih morao izbrojati 20 koje mi je poklonio. Eto, sad cu kuci nastavit ucit spanjolski, bas lijepo. A sto sam dosad naucio? ischierda - lijevo / derecha - desno / arriba - gore / abajo - dolje adelante - naprijed / quadra - 1 blok zgrada / tomar - piti / comar - jesti salida - izlaz / entrada - ulaz / camarones - skampi / cerrdo - svinjetina res - govedina / pollo (pojo) - kokos / piņa - ananas / sandia - lubenica manzana - jabuka / fresa - jagoda / camiseta - majica, itd. itd. Ali Top 3 najsmijesnije rijeci su: Los bomberos - vatrogasci (jer bomb znaci smrk vode) Los perros - psi (pa oni za hot dog kazu perros calientes) Pecheņo - malo No, vratimo se putopisu. Izmjenili smo adrese s Julianom koji me i dalje odusevljavao svojom skromnoscu i jednostavnoscu. Na odvratnom krevetu-kaucu smo lako zaspali jer smo bili umorni od penjanja i trauma, a drugo jutro krenuli posjetiti centar grada dok je Julian isao na posao. U gradu smo vidjeli tri crkve od kojiih bi istaknuo onu svu u drvu iznutra. Kraj nje je prosao stari, prljavi besposlicar/prosjak s kapom na hrvatsku sahovnicu i jedva sam ga stigao uslikati. Usli smo u shopping centar u 10 sati da nesto pojedemo, a tamo tek otvaraju ducane, peru podove, ciste stakla i izloge. Ovdje su valjda svi ko Dalmosi. Ja sam odlucio pocastiti pse koje nadjem u gradu. paket narezane mortadele od izleta na Ande sam sacuvao i njome isao gradom u potrazi za nekim napustenim psima. Tu otvaram zagradu za podtemu. Na ovom putu smo vidjeli dosta pasa po gradu, kazimo oko 150-ak. Od njih je: 80% zenki (od ceg cak 95% njih trudno il su se netom okotile, ne pitajte me zasto je tako jer ne znam) 88% lezalo nasred ceste 64% neuhranjeno 72% bez ogrlice 11% na lancu i s vlasnikom i konacno samo 5% ih je zalajalo. Konacno sam nasao dva psa. Bacim im salamu, a oni leze i bespomocno je gledaju. Valjda cekaju da im je stavim pred njuskom. Prvi se ustao i pojeo je, drugi ni to. Bacio sam im jos toga, ali opet bezvoljno jednu. Koji ludi ovi kolumbijski psi. Zatvaram zagradu ove podteme. U podne smo se vratili do kuce Juliana koji je tad imao pauzu da nam otvori vrata da uzmemo ruksake i nastavimo put. Julian radi u administraciji skole od 8 do 12 i od 14 do 18. Ima dva sata pauze za rucak, tako je to u Kolumbiji. I ta dva sata iskoristi da ide kod mame na rucak. A ko mu pere robu? Opet mama. Pegla? Mama! Sjecate se Carlosa iz Medellina? Isto ima 38 godina kao Julian i ja. Isto jede kod mame, isto nosi robu kod mame gdje pak kucna pomocnica sve pere i pegla. Eto, sad mi vise nemojte spocitavat da sam razmazen il kako me nije sram da idem jesti kod mame, kad je to praksa kod svih nezenja na Zemlji, gdjegod da zivjeli. Julian je s nama krenuo taxijem na autobusni kolodvor odakle je isao kod mamame (jer nema auto), a mi za grad Armeniju, u sredistu Kolumbije. Opet je Julian bio fin sa taxistom i ljudima na kolodvoru, svima se obracao s caballero (gospodine). Pozdravili smo se i rekao sam mu kad odluci doci u Europu, da mi se obavezno javi, pa da skupa mozfa putujemo il da dodje u Hrvatsku. Opet je skromno rekao da hoce i pozdravio nas. |
