burnt to the core but not broken
05.02.2007., ponedjeljak
JEBO ROMANTIKU DA JEBO
|
Danas je jedan od onih dana kada se uporno trudiš da ne razmišljaš o prošlosti a misli te uporno jebu sa konstantnim repeatom...i moš ga jebat. I onda odlučiš prepustit se i što bude bude i znaš već da će te oprat takva depra i da ćeš opet bit u kurcu tko zna koliko ali....MA ŠTO BUDE BIT ĆE I eto tako ja danas nostalgiram...i u solidarnosti sa nostalgijom postam ovo,jer mi je dugi niz godina bilo utjeha...ma živio ti meni đorđe  Odlomak iz knjige "Jedan od onih života" Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj… Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće… Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna… Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć… Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao… Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona… Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znači… Ali svejedno… Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre… Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena… Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se… Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da… I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem… Eto kao što rekoh jebo romantiku da jebo...živili   |
