11.01.2007., četvrtak
ŽIVA BILJKA, ROKER IZ (Zrexa) KARLSRUEA
|
PUT DIJAGNOSTIKSA Autor: A. Bjelogrlić   KO prokrstari internetom tragajući za najnovijim trendovima u oblasti eksperimentalne i ambijentalne muzike, lako može nabasati na izvođača poznatog pod pseudonimom “Dignostidž”. Globalni pretraživači razotkriće da je umetnik sa ovim nadimkom angažovan kao samostalni kompozitor i izvođač, ali i kao studijski muzičar u projektima drugih autora širom Evrope. Malo više istraživačke veštine potrebno je međutim da bi se ustanovilo kako se iza umetničkog imena Dijagnostiks krije Dragan Ahmedović, danas stanovnik Karlsruea u Nemačkoj, bas gitarista nekoliko bendova koji su obeležili rokenrol scenu osamdesetih godina u Zrenjaninu. Nekada među kolegama muzičarima poznat po nadimku “Živa Biljka”, Dragan Ahmedović je za Nemačku zapalio na samom početku devedesetih. Tokom prethodnih petnaest godina nijednom se nije vratio u rodni grad. U međuvremenu, desile su mu se izvesne zanimljive stvari. Povod je to za novinski razgovor sa njim. Na jednom od internet sajtova najavljen je novi projekat Dijagnostiksa sa muzičarima iz Britanije i Norveške. O čemu je zapravo reč? - Polovinom prošle godine sam počeo da radim na projektu pozorišne muzike za jedan teatar iz Osla sa saksofonistkinjom Kristin Sevaldsen iz Norveške (radila je sa Mari Boin, Angelinom Kiđo i drugim poznatim ličnostima njorld music scene) i pevačem i tekstopiscem Dejvidom Versoom iz Velsa. Kristin me je preko sajta myspace.com “pronašla” i pitala da li bih bio zainteresovan da radim na tom muzičkom projektu. Dejvida sam još od ranije poznavao preko myspace-a i tako smo utroje prilično brzo izradili materijal koji je nakon premijere naišao na dobar odjek u norveškoj pozorišnoj javnosti. Da li je snimanje novog CD-a u toku? Ko će biti izdavač? - Iz gorepomenutog projekta se razvila naša dalja saradnja: ja sam oboje pitao da li imaju interesa da sarađuju na mom prvom solo-albumu. Odgovor je bio pozitivan - i ja se nadam da ću svoj CD objaviti do kraja 2007. Da li ti je bas i dalje osnovni instrument? Da li po potrebi sviraš i druge instrumente? - Sviram i dalje bas, ali sam se tokom godina razvio u jednog multiinstrumentalistu - gitare, kibordi, studijska produkcija... Ukratko, svaki procesor ili instrument koji me interesuje pokušavam da integrišem u svoj muzički izraz. I - koliko vidim reakcije ljudi - to činim prilično uspešno. Samo pevanje, duvačke i gudačke instrumente prepuštam boljima od sebe. Ima li CD neki radni naslov? - CD za sada nema naslov, ali je sigurno da će biti objavljen kao konceptualna celina bez pauza između pesama. Moj cilj je da muzikom na ispričam kratke priče, ili pokažem svoj ugao posmatranja nekih pročitanih knjiga. Nakon pročitane knjige “Pope Joan” od Done Vulfolk Kros, u veoma kratkom vremenu sam snimio jedan triptih, gde sam kao goste pozvao hor “Rainbonj NJoman Choir” iz Berlina i Jaru Bauman, pevačicu iz Izraela. Saradnja sa Jarom se isto odvijala preko interneta, a miks, mastering i produkciju sam obavio u svom studiju. Osim toga, prošle godine sam producirao jedan dvostruki CD sa 44 različita muzičara na njemu. Ali sa tim projektom nisam bio naročito zadovoljan... Morao sam puno da odstupam od prvobitne ideje i konteksta... Komercijalna muzika, fuj... Kako bi odredio svoje muzičko usmerenje danas? - Kako je to lepo formulisao jedan kritičar nezavisnog skandinavskog muzičkog magazina “Hull”: moja muzika je slična umetničkoj slici koja je umesto bojama naslikana zvucima i tonovima. Ne služim se “normalnim” muzičkim aranžmanima, u kojima je sve tačno definisano kao strofa, most, refren ili solo. To moje stanovište se isto tako odslikava i u muzici koju trenutno slušam: moderni džez, njorld music, ambient, ethno, alternative - da nabrojim samo neke od muzičkih stilova. Moderni jestivi, lako svarljivi trendovi, u lepom pakovanju ali bez “hranljivog” sadržaja, odavno su prestali da me interesuju. Kako je počelo tvoje prilagođavanje na nemačku scenu? - Nakon dolaska u Nemačku i početnog “puštanja korenja”, brzo sam se uklopio u lokalnu scenu Karlsruea. Jedno duže vreme sam svirao bas u jednoj ethno-jazz formaciji, i sa tom grupom sam imao dužu turneju po nemačkim većim gradovima, na kojoj smo svirali interesantnu mešavinu lakog džeza i balkanske muzike. Uostalom, balkanska muzika je na Zapadu neverovatno cenjena - naravno prava, izvorna balkanska muzika, a ne “narodni” kič i šund, da se razumemo... Nakon rođenja moje starije ćerke 1996. godine, kao i svaki dobar otac, okačio sam bas gitaru o klin i jedno vreme radio kao CAD-konstrukter, a kasnije kao medijski dizajner. Ali - kako je to uvek u životu - dobih ponudu da napišem muziku za jednu alternativnu baletsku grupu iz Nirnberga. Komad se devojkama jako dopao - ta baletska grupa još i dan danas nastupa sa mojim muzičkim kolažima... I tako se moje bavljenje muzikom sa bine kompletno preselilo u “studio”.. Otkuda nadimak "Dijagnostiks"? - Pseudonim potiče iz jedne sveske “Asteriksa”. Taj nadimak mi je dao moj prijatelj Viktor koji je sa mnom u pomenutoj džez grupi svirao klavijature. On je na našoj turneji odjednom dobio ozbiljne bolove u stomaku, a ja ga nisam ozbiljno shvatio... Iz šale sam ga pitao: Gde te boli? Ovde? Pri tom sam ga pesnicom blago udario u trbuh, na šta je on počeo da se dere kao odran... "Ti, sadisto nijedan, ti si gori od Dijagnostiksa, bio je njegov odgovor... (Dijagnostiks je bio druid koji je u jednoj banji lečio Obeliksa i pri tom ga uvek blago boksovao u stomak, na šta se Obeliks prevrtao od bolova)...   Prisetimo se nakratko i onog starog vremena u Zrenjaninu. Kada je osnovan “Dr Jekyll”, sastav u kojem si se najduže zadržao? - Moj prvi bend je zapravo bio “Bela zmija”. To ime sam dao grupi dve godine pre nego što je bio osnovan “NJhitesnake”. (smeh) U toj grupi smo svirali Saša Milas, Riči, Laza, ja i još neki “leteći” članovi... "Dr. Jekyll" je bio moj prvi ozbiljniji bend, osnovan u jesen 1981. Tačno se sećam da smo Livi (Lapadat Livius) i ja sedeli u tadašnjoj “Moravi” i tražili podesno ime za grupu. Opet sam ja bio kum: nekoliko dana pre naše kafanske sedeljke gledao sam film “Dr. Jekyll & Mr.Hyde”. Tako sam predložio skraćenu verziju imena filma - i “Dr. Jekyll” je bio rođen. Bubnjar je bio Mića Radišić. Nakon nekoliko proba u Mićinoj garaži, pridružili su nam se Voja Aralica (danas uspešan producent u Kanadi i Britaniji), a kasnije i Trta, koji je onda jedno vreme bio pevač. Mi smo kao kvartet probali sa nekoliko novih pevača, tako da je na kraju Atila Đember stao pred mikrofon. To je bilo po mom mišljenju najplodnije vreme “Dr. Jekylla”. Nakon Vojinog odlaska, preuzeo sam pisanje tekstova i jednim delom pisanje muzike, a u to vreme su bili emitovani i naši prvi demo-snimci na Studiju B. Nakon kratkog vremena smo zajedno sa “Instant karmom” i još nekoliko drugih bendova (zahvaljujući Saši iz “Instant karme”) bili zastupljeni na jednoj kompilaciji banatskih bendova u produkciji “Jugotona”. Ali onda su Livi i Mića počeli da studiraju... Tako se "Dr. Jekyll" u miru polako rasformirao... Ja sam već za vreme Livijevog/Mićinog vojnog roka sa Mišom Grujićem, Gicom i Jovom - “velikim Pajčetom” svirao u Mišinoj grupi “Kanal tvid”, ali ta grupa je tek kasnije postala homogena. Sa “Kanal tvidom” sam imao puno koncerata i nekoliko televizijskih nastupa. E onda odoh i ja u vojake. Klupska scena je u gradu bila jaka... - Riči, veliki Nidža i ja smo u to vreme u Putinoj kafani (bivša Picerija, tamo između žutog mosta i naselja “Ruže Šulman”) počeli redovno sa raznim muzičarima da sviramo coole jam-sessions. Tako se i rodio "Free Shop" (opet sam ja bio kum, bez zezanja). Onda sam nakon nekog vremena počeo da studiram u Beogradu i na zrenjaninskoj sceni sam bio sve manje prisutan. Kako bi opisao atmosferu u našoj zemlji kada si odlazio, a kako onu u koju si došao? - Nakon jedne porodične i privatne krize, odlučio sam da studiranje na Šumarskom fakultetu u Beogradu dovedem do kraja. Ali kriza u Jugoslaviji nije više bila ograničena na svađu nekoliko glupih političara - fašistoidna propagandna mašinerija sistema se više nije skrivala nego je otvoreno pozivala na mržnju i smrt... U večeri studentskih demonstracija 1991 u Beogradu, kada je mlada srpska "opozicija" zajedno sa crnim komunjarama počela da peva nacionalne pesme, shvatio sam da je normalan život postao privilegija manjine. Jednakost, sloboda i bratstvo su bili mrtvi već i pre nego što su došli u Srbiju. Tako sam se odlučio da svoje pravo na normalan život i lični razvoj potražim negde drugde - u proleće 1992. sam, nakon raznih mobilizacija, uhvatio “poslednji” voz za Berlin. Sećanje na jednu scenu nakon pasoške kontrole u vozu na mađarskoj granici mi i dan-danas ovlaži oči: stajao sam na otvorenom prozoru praznog kupea, voz je postajao sve brži, a sa obe strane koloseka su se u "Jugoslaviju" kotrljala dva nedogledno dugačka teretna voza sa belim UN-tenkovima. Sve brže i brže su pred mojim očima promicala plava slova na beloj pozadini: UN, UN, UN... United Nations. Kakva ironija! Dobrodošli u zemlju razjedinjenih nacija! Dugo vremena nakon toga sam sebe ubeđivao da su moje suze potekle zbog vetra i brzine voza... Koliko ti je vremena trebalo da se adaptiraš na nove uslove i da naučiš jezik? - Brzo sam se aklimatizovao u Berlinu - ranije sam nekoliko puta boravio u Nemačkoj, tako da mi osim jezičke barijere ništa nije predstavljalo problem. Posebno mi nemački mentalitet nije bio stran: dokle god držiš odstojanje od privatne sfere ljudi, biće sve u redu. Svaki početak je težak... Na početku sam radio “prljave poslove”: prao sam kazane za topljenje kakao-mase u fabrici čokolade, radio na groblju, u Mekdonaldsu, i naravno kao pravi pravcati gastarbajter iz Juge - na gradilištima. Ali sigurno ne zato što Nemci mrze strance i ne daju im mogućnosti za razvoj, nego zbog - neznanja. Ovde stranci rade “niže poslove” ne samo zbog nepoznavanja jezika, nego i osnovnih životnih stvari. Sa druge strane, šefovi se u firmama školuju za "otkrivanje talenata" svojih saradnika, i tu ne igra nacionalnost nikakvu ulogu. "Soft skills" su tražene kvalifikacije i vodeće pozicije u svim radnim organizacijama (da li je to noćna smena u jednoj fabrici ili menadžment jedne firme, svejedno) zauzimaju najsposobnije, a ne protektovane ili najglasnije osobe. Ovom društvu je važno da svako radi ono što mu najbolje ide od ruke, jer samo inovacija i razvitak mogu društvu da donesu poboljšanje i blagostanje... Kako su se stvari kasnije odvijale? - Veoma brzo sam od agencije za zaposlenje dobio besplatan kurs nemačkog jezika, i kao bivši student šumarstva zaposlenje na održavanju gradske šume u jednom gradiću na jugu Nemačke. Nazalost, taj posao je bio privremeran, i tako sam opet dobio besplatno skolovanje za CAD-konstruktera u Karlsruheu. Zahvaljujući mom interesu za 3D-konstrukcije, dobio sam veoma brzo i plaćeno školovanje na višoj školi za medijski dizajn. To nije bilo pravo studiranje, nego studiranje uz rad, ali meni je bilo važno da mi nemažka država preko mog tadašnjeg šefa plati troškove školovanja, tako da je moja plata ostala ista... Zahvaljujući toj školi, kasnije sam dobio stalan posao u jednoj ustanovi nemačkog Ministarstva za saobraćaj u Karlsruheu, gde radim i dan danas i izrađujem tehničke 3D-animacije, plakate, layouts za stručnu literaturu i prezentacije. Taj posao mi veoma lako ide od ruke i ostavlja puno vremena za muziku. Od nje za sada ne mogu da živim, ali nema veze - moja životna filozofija je ionako uvek bila: novac mora da služi mom životu, a ne obrnuto. Inače, čvrsto verujem da bi Srbi i Nemci puno mogli da nauče jedni od drugih - Srbi od Nemaca šta stvarno znači pojam socijalnog društva i odgovornosti države prema svojim građanima, a Nemci od Srba šta znači lakoća spontanosti u životu... |
- 21:24 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
|
v Dnevnik.hr |
