28.01.2007., nedjelja

TREND POVRATKA VELIKIH ROK GRUPA

NEW YORK/LONDON, 27. jan. - Najave pojedinih velikih rok grupa da ce, posle duzih pauza, svadja i ostalih razmirica, obnoviti rad tokom ove godine izazvale su paznju svetskih medija i analize razloga za taj trend, iako je mozda najtacnije ono sto su sredinom 90-ih iskreno priznali samo Sex pistolsi - da im je novac obozavalaca osnovni motiv. Ponovne zajednicke nastupe najavili su Rage Against the Machine, Van Halen, Jesus and Mary Chain, James, Crowded House.., a letnju turneju vec su zakazali Genesis sa Phillom Collinsom, mada bez Petera Gabriela. Odnedavno se spekulise i o ponovnom ujedinjenju grupe The Police i ceka na definitivan Stingov stav. Ratne sekire zakopali su i The Smashing Pumpkins, a obnavljanje aktivnosti tokom ove godine najavili su i Sugarcubes i My Bloody Valentine… Ipak, ima i onih koji su najavili definitivni razlaz, kao sto je pank grupa Sham 69, posle svadje ko ima pravo na ime grupe (pevac Jimmy Pursey ili gitarista Dave Parsons). Prema ocenama muzickih strucnjaka, novac je glavni razlog ponovnog okupljanja poznatih bendova. To je priznao i legendarni John Lydon, odnosno Johnny Rotten, kada je, povodom svetske turneje 1996. godine, rekao da su clanovi Sex pistolsa zakopali ratne sekire, jer su pronasli “zajednicki interese”. “To je vas novac”, rekao je tada Lidon. S druge strane, basista britanske indi grupe James, Jim Glennie, rekao je da su odlucili da se ponovo okupe tako sto su povremeno svirali zajedno i “odjednom im je nesto kliknulo”. Da finansijski potencijal ponovnog okupljanja bendova moze da donese citavo bogatstvo pokazali su prosle godine Take That, koji su imali osam singlova na prvom mestu britanske liste od 1993. do 1996. godine. Nisu bili sigurni kako ce publika reagovati na njihovo okupljanje, pa je, planirajuci turneju za 2006. godinu, iako bez Robbiea Williamsa, pevac tog benda Mark Owen rekao da su zabrinuti da li ce biti interesovanja za karte. Reakciju publike, posle 30 rasrodatih koncerata pred vise od pola miliona ljudi kasnije su nazvali “fascinantnom”, dodajuci da je dobro ako je tome razlog i nostalgija. Turneju je pratio i novi materijal, koji je bio jedan od najprodavanijih prosle godine, a sada pokusavaju da osvoje i americko trziste. Ipak, takav uspesan povratak garantovan je samo bendovima sa velikom, odanom bazom obozavalaca. To bi mogli da budu, na primer, Pink Floyd, koji se jos nisu odlucili za puni povratak na scenu, iako su nastupili na koncertu Live 8 u Londonu 2005. godine, povodom samita Grupe osam. Analiticari procenjuju i da bi njihova svetska turneja mogla da porusi sve dosadasnje rekorde po zaradi, ali primecuju i da su clanovi Pink Floyd odvise dobro situirani da bi imali motiv da zaradjuju pare za po jos jednu kucu ili dvorac. Ima i bendova koji odbijaju da se ponovo okupe ili bar “tvrde pazar”, pa su tako svedske zvezde Abba odbile 2000. godine ponudu od oko milion dolara, iako su priznali da je to “pakleno mnogo novca”. Muzicki strucnjaci smatraju da bi obnavljanje grupa The Smiths, Stone Roses ili The Jam, takodje moglo da izazove histeriju njihovih obozavalaca, ali ocenjuju i da su za tako nesto mozda najmanje sanse, s obzirom na animozitet medju clanovima, ali i uspesne karijere njihovih bivsih frontmena - Morrisseya, Iana Browna i Paula Wellera.

- 23:41 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

19.01.2007., petak

Bez dlake na peru..

MENTALNI RAZDOR Piše: Petar LUKOVIĆ Gola matematička činjenica da je Srbija već 110 dana u neprekidnoj političkoj kampanji – svejedno da li je reč o ustavnom Referendumu ili parlamentarnim izborima – izgledala bi sasvim zabavno iscrpljujuća da nije reč o državi u kojoj ama baš ništa nije normalno; podsećanjem da se za Koštuničin Ustav glasalo i kralo puno dva dana, otvorena je mogućnost za maratonsku izbornu kampanju, valjda pod uverenjem da Srbima za svaku odluku treba duplo više vremena nego ostalim brzopoteznim narodima. Od samog početka, karte su uglavnom bile otvorene: Vojislav Koštunica objavio je koaliciju „narodnjačkog bloka“ zajedno s Velimirom Ilićem (pomahnitalim ministrom za kapitalne investicije) i izvesnim Draganom Markovićem zvanim Palma, vlasnikom grada Jagodine, nekadašnjim velikim prijateljom Željka Ražnatovića Arkana, igrajući na kartu „domaćinske Srbije“ i odbrane Kosova; radikali su iz Holandije čekali dobre vesti – da Šešelj otegne papke i da smrt Vojvode bude njihov najveći predizborni adut, ali kad se dr Voja vratio hrani i nezarđalom kašikom počeo da kusa, morali su prvo da objašnjavaju kako je Šešelj trijumfovao da bi ga zatim, u kampanji, potpuno zaboravili, vrativši se svojim izvornim fašističkim korenima i obećanjima da će, ako dođu na vlast, zabraniti uvoz hrvatske i slovenačke robe, prekinuti diplomatske odnose s Hrvatskom, tražiti ukidanje dvojnog državljanstva, jer nije u redu da veliki broj radikalskih birača poseduje putovnicu, na šta to, bre, liči! Nesrećna Demokratska stranka predvođena još nesrećnijim Borisom Tadićem, ushićena partijskim istraživanjima da će svakako biti jedna od najjačih partija u Parlamentu – nikako nije odustala od bolesne ideje da zajedno sa Vojislavom Koštunicom formira buduću Vladu, čak i onda kad je sam Koštunica tu ideju prezrivo odbijao, ne želeći da se izjasni tko mu je draži: demokrate ili radikali. Tek u poslednjih sedam dana, stidljivo, Demokratska stranka setila se LDP-koalicije kao svog mogućeg partnera, ali ni od ljubavi za Koštunicom nije odustala; ta bolesna erotska potreba da osvoje partnera kojeg za njih zabole ona stvar – mesto je mentalnog razdora za svakog normalnog glasača odavno uverenog da je svaka koalicija s poludelim Koštunicom unapred osuđena na propast. Šizofrena DS, raspolućena između patološke potrebe za vlašću sa Koštuničinom DSS i programskih ciljeva bliskih LDP-koaliciji, ponaša se kao onaj Buridanov magarac koji nikako da se odluči između dva plasta sena, pa na kraju ugine od gladi. Sama DS ideja da se Koštunica može pacifikovati, da je to nekakav materijal za obradu ili čovek koji nešto novo može da shvati – pala je u vodu prošle subote kad je Koštuničina koalicija organizirala doček Srpske nove godine u centru Beograda. Koncert čija je glavna zvezda bila Ceca Ražnatović, Arkanova udovica, uz prisustvo Riblje čorbe, Ramba Amadeusa, grupe Eyesburn, trubača i nekakvih zabavnjaka – teorijski je, bar u muzičkom kurvanluku, probao da pomiri nepomirljivo i da pokaže koliko je drug Koštunica u pravu kad kaže da „nema dve Srbije“ i da je sve ovo „jedna Srbija“ u kojoj „narod najbolje zna“. Nije nam jedino objašnjeno da li je u pitanju isti narod: onaj koji je trinaest godina, od 1987, bez frke, glasao za Miloševića – valjda zato što „najbolje zna“ – ili je u pitanju neki novi narod koji je Koštunicu prihvatio kao novog Miloševića. Odgovor smo dobili u prisustvo sto-dvesta tisuća Cecinih fanova koji su stigli na free-concert, pomalo svesnih da nije u pitanju samo narodnjačko-zabavnjačka fešta, jer su u publici, kao glavne zvezde, bili premijer Vojislav Koštunica, Velimir Ilić, Sanda Rašković-Ivić, mnogobrojni ministri i, naravno, neizbežni Matija Bećković. Onog časa kad je Ceca Nacionale pozdravila Koštunicu kao „ujedinitelja“ i „voljenog premijera“, maltretirajući publiku da skandira DSS slogan „Ži-ve-la Srbi-ja“, doček pravoslavne New Year ušao je u fazu političke odmazde kad se mikrofona u nacionalnom delirijum tremensu dočepao Bora Đorđević, pevač Riblje čorbe; isti taj Đorđević koji je još 1988. nosio majicu sa likom Slobodana Miloševića, ne skidajući istu dok se ona od srpskog SPS mirisnog znoja nije raspala nekoliko godina kasnije, ostavio je Miloševića onog časa kad se multiplikovano zaljubio u Radovana Karadžića, Gorana Hadžića, Milana Martića i Ratka Mladića, da bi krajem devedesetih otkrio ljubavnu iskru u škiljavim očima Vojislava Koštunice koji se seksualno ponudio kao zbir svih prethodnih Đorđevićevih ljubavi. Koristeći ukazanu mu priliku da ga vidi i čuje stotinak tisuća ljudi – što se ovakvom hotelskom bendu za unesrećene Srbe nije dogodilo poslednjih petnaestak godina – Đorđević je želeo da zadovolji svoje DSS gospodare: odrecitovao je pesmu o Čedomiru Jovanoviću („Šta da radim kad ne mogu/ da zaradim ni za drogu /i da mogu šta mi vredi /drogu daju samo Čedi /Sebičan je onaj Čeda/ sve sam troši/ nikom ne da/ pa visoku plaća cenu/ da nahrani nos i venu“), uveren da je njegov partijski DSS zadatak da se u centru Beograda obračuna s izdajnikom Srpstva koji je, gle, istovremeno narkoman. Na vesele Borine doskočice, Koštunica se smeškao, objašnjavajući sutradan da je Bora „njegov veliki prijatelj“; kćer Jovana Raškovića, Sanda, psihijatrijski se cerekala; Matija Bećković izjavio je da je na koncert došao zbog svog prijatelja Bore Čorbe koji je „veliki pesnik“...ali je sve izgledalo kao demonstracija polne nemoći pred ofanzivom LDP-koalicije, poslednji pokušaj da nam se kroz Boru od 96 gradi kaže ono što mesecima slušamo: da su Čeda i, kako nam tepaju, „čedisti“ najveći izdajnici ove zemlje, usto i narkomani, pomalo pederi i lezbijke, ponekad masoni, povremeno rade za Službu, ustaše i balije, uvek Šiptari jer veruju da je nezavisno Kosovo oslobađanje Srbije od sopstvene mitomanije. Slučaj dementnog Bore Đorđevića pretvorio se u vrstu političkog bumeranga; od ovakvih metil-alkoholnih-dss-izjava ogradili su se čak i Boris Tadić i Mlađan Dinkić, ljudi za koje se nikako ne bi moglo reći da su Čedini istomišljenici; uporni Koštuničini ljudi uveravali su nas da je u pitanju „slobodna umetnička forma“, ali kako je u pitanju Bora Đorđević koji lični fašizam gaji već dve decenije i čija mržnja prema „bečkim konjušarima“, Hrvatima i Bošnjacima već spada u nadležnost specijalizovanih klinika – objašnjenje o „art slobodama“ svodi se na onu vrstu suženog mozga tipičnog za DSS, glupo ali tupo! Govori o tome i Koštuničina najava o „dogovoru s narodom“, navodno, narod jedva čeka da Koštunica opet bude predsednik Vlade – jer će tako, obratite pažnju, biti sačuvano Kosovo pod devizom da je ono „srce Srbije“. Kad Koštunica govori o Kosovu, on ne govori o ljudima, bili oni Srbi ili Albanci: Koštunica govori o teritorijama, jebe se Koštunici za ljude, važno je za dr Kalašnjikova da obeća „državnost“ ma šta to značilo; kukavičluk Borisa Tadića da prizna ono što će dogoditi – jer zna da je nekakva nezavisnost Kosova izvesna – ide na ruku mentalno obolelom dr Voji koji Srbiju laže i maže, odbijajući da joj kaže istinu. Tu negde jeste objašnjenje za uspeh LDP-koalcije: niko od njenih lidera – svejedno da li je to Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Žarko Korać ili Nenad Čanak – ne laže Srbiju. Ljudima se kaže sve: da je Srbija propala, da pod vlašću Koštunice nikad u Evropu nećemo stići, da Mladić neće biti uhapšen, da je nezavisnost Kosova izvesna, da ova zemlja pod takvom vlašću bukvalno nestaje i umire, da je ovo jedan od poslednjih trenutaka da se probudimo i glasamo za život, ne za rat, izolaciju i ruski protektorat. A što se izbornih obećanja tiče, za razliku od DSS-DS-G17+ ili SRS koji će vam obećati kredite, stanove, sve vrste preduzeća, smanjenja poreza, zapošljavanje milion ljudi po tjednu, bolji život, kupovinu kompjutora bez poreza, automobil i ženu po izboru – LDP-koalcija ne obećava ništa. Jedino što ova koalcija hoće jeste da Srbija bude normalni deo Evrope, da država bude slaba kako bi građani bili jači, da odustanemo od ratova, da se vratimo lustraciji, da kaznimo ne samo one krive za ratne zločine već i njihove inspiratore, da ljudima damo mogućnost da žive po svom izboru a ne po izboru države. Od nas zavisi 21. januara!

- 12:01 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

11.01.2007., četvrtak

ŽIVA BILJKA, ROKER IZ (Zrexa) KARLSRUEA

PUT DIJAGNOSTIKSA Autor: A. Bjelogrlić KO prokrstari internetom tragajući za najnovijim trendovima u oblasti eksperimentalne i ambijentalne muzike, lako može nabasati na izvođača poznatog pod pseudonimom “Dignostidž”. Globalni pretraživači razotkriće da je umetnik sa ovim nadimkom angažovan kao samostalni kompozitor i izvođač, ali i kao studijski muzičar u projektima drugih autora širom Evrope. Malo više istraživačke veštine potrebno je međutim da bi se ustanovilo kako se iza umetničkog imena Dijagnostiks krije Dragan Ahmedović, danas stanovnik Karlsruea u Nemačkoj, bas gitarista nekoliko bendova koji su obeležili rokenrol scenu osamdesetih godina u Zrenjaninu. Nekada među kolegama muzičarima poznat po nadimku “Živa Biljka”, Dragan Ahmedović je za Nemačku zapalio na samom početku devedesetih. Tokom prethodnih petnaest godina nijednom se nije vratio u rodni grad. U međuvremenu, desile su mu se izvesne zanimljive stvari. Povod je to za novinski razgovor sa njim. Na jednom od internet sajtova najavljen je novi projekat Dijagnostiksa sa muzičarima iz Britanije i Norveške. O čemu je zapravo reč? - Polovinom prošle godine sam počeo da radim na projektu pozorišne muzike za jedan teatar iz Osla sa saksofonistkinjom Kristin Sevaldsen iz Norveške (radila je sa Mari Boin, Angelinom Kiđo i drugim poznatim ličnostima njorld music scene) i pevačem i tekstopiscem Dejvidom Versoom iz Velsa. Kristin me je preko sajta myspace.com “pronašla” i pitala da li bih bio zainteresovan da radim na tom muzičkom projektu. Dejvida sam još od ranije poznavao preko myspace-a i tako smo utroje prilično brzo izradili materijal koji je nakon premijere naišao na dobar odjek u norveškoj pozorišnoj javnosti. Da li je snimanje novog CD-a u toku? Ko će biti izdavač? - Iz gorepomenutog projekta se razvila naša dalja saradnja: ja sam oboje pitao da li imaju interesa da sarađuju na mom prvom solo-albumu. Odgovor je bio pozitivan - i ja se nadam da ću svoj CD objaviti do kraja 2007. Da li ti je bas i dalje osnovni instrument? Da li po potrebi sviraš i druge instrumente? - Sviram i dalje bas, ali sam se tokom godina razvio u jednog multiinstrumentalistu - gitare, kibordi, studijska produkcija... Ukratko, svaki procesor ili instrument koji me interesuje pokušavam da integrišem u svoj muzički izraz. I - koliko vidim reakcije ljudi - to činim prilično uspešno. Samo pevanje, duvačke i gudačke instrumente prepuštam boljima od sebe. Ima li CD neki radni naslov? - CD za sada nema naslov, ali je sigurno da će biti objavljen kao konceptualna celina bez pauza između pesama. Moj cilj je da muzikom na ispričam kratke priče, ili pokažem svoj ugao posmatranja nekih pročitanih knjiga. Nakon pročitane knjige “Pope Joan” od Done Vulfolk Kros, u veoma kratkom vremenu sam snimio jedan triptih, gde sam kao goste pozvao hor “Rainbonj NJoman Choir” iz Berlina i Jaru Bauman, pevačicu iz Izraela. Saradnja sa Jarom se isto odvijala preko interneta, a miks, mastering i produkciju sam obavio u svom studiju. Osim toga, prošle godine sam producirao jedan dvostruki CD sa 44 različita muzičara na njemu. Ali sa tim projektom nisam bio naročito zadovoljan... Morao sam puno da odstupam od prvobitne ideje i konteksta... Komercijalna muzika, fuj... Kako bi odredio svoje muzičko usmerenje danas? - Kako je to lepo formulisao jedan kritičar nezavisnog skandinavskog muzičkog magazina “Hull”: moja muzika je slična umetničkoj slici koja je umesto bojama naslikana zvucima i tonovima. Ne služim se “normalnim” muzičkim aranžmanima, u kojima je sve tačno definisano kao strofa, most, refren ili solo. To moje stanovište se isto tako odslikava i u muzici koju trenutno slušam: moderni džez, njorld music, ambient, ethno, alternative - da nabrojim samo neke od muzičkih stilova. Moderni jestivi, lako svarljivi trendovi, u lepom pakovanju ali bez “hranljivog” sadržaja, odavno su prestali da me interesuju. Kako je počelo tvoje prilagođavanje na nemačku scenu? - Nakon dolaska u Nemačku i početnog “puštanja korenja”, brzo sam se uklopio u lokalnu scenu Karlsruea. Jedno duže vreme sam svirao bas u jednoj ethno-jazz formaciji, i sa tom grupom sam imao dužu turneju po nemačkim većim gradovima, na kojoj smo svirali interesantnu mešavinu lakog džeza i balkanske muzike. Uostalom, balkanska muzika je na Zapadu neverovatno cenjena - naravno prava, izvorna balkanska muzika, a ne “narodni” kič i šund, da se razumemo... Nakon rođenja moje starije ćerke 1996. godine, kao i svaki dobar otac, okačio sam bas gitaru o klin i jedno vreme radio kao CAD-konstrukter, a kasnije kao medijski dizajner. Ali - kako je to uvek u životu - dobih ponudu da napišem muziku za jednu alternativnu baletsku grupu iz Nirnberga. Komad se devojkama jako dopao - ta baletska grupa još i dan danas nastupa sa mojim muzičkim kolažima... I tako se moje bavljenje muzikom sa bine kompletno preselilo u “studio”.. Otkuda nadimak "Dijagnostiks"? - Pseudonim potiče iz jedne sveske “Asteriksa”. Taj nadimak mi je dao moj prijatelj Viktor koji je sa mnom u pomenutoj džez grupi svirao klavijature. On je na našoj turneji odjednom dobio ozbiljne bolove u stomaku, a ja ga nisam ozbiljno shvatio... Iz šale sam ga pitao: Gde te boli? Ovde? Pri tom sam ga pesnicom blago udario u trbuh, na šta je on počeo da se dere kao odran... "Ti, sadisto nijedan, ti si gori od Dijagnostiksa, bio je njegov odgovor... (Dijagnostiks je bio druid koji je u jednoj banji lečio Obeliksa i pri tom ga uvek blago boksovao u stomak, na šta se Obeliks prevrtao od bolova)... Prisetimo se nakratko i onog starog vremena u Zrenjaninu. Kada je osnovan “Dr Jekyll”, sastav u kojem si se najduže zadržao? - Moj prvi bend je zapravo bio “Bela zmija”. To ime sam dao grupi dve godine pre nego što je bio osnovan “NJhitesnake”. (smeh) U toj grupi smo svirali Saša Milas, Riči, Laza, ja i još neki “leteći” članovi... "Dr. Jekyll" je bio moj prvi ozbiljniji bend, osnovan u jesen 1981. Tačno se sećam da smo Livi (Lapadat Livius) i ja sedeli u tadašnjoj “Moravi” i tražili podesno ime za grupu. Opet sam ja bio kum: nekoliko dana pre naše kafanske sedeljke gledao sam film “Dr. Jekyll & Mr.Hyde”. Tako sam predložio skraćenu verziju imena filma - i “Dr. Jekyll” je bio rođen. Bubnjar je bio Mića Radišić. Nakon nekoliko proba u Mićinoj garaži, pridružili su nam se Voja Aralica (danas uspešan producent u Kanadi i Britaniji), a kasnije i Trta, koji je onda jedno vreme bio pevač. Mi smo kao kvartet probali sa nekoliko novih pevača, tako da je na kraju Atila Đember stao pred mikrofon. To je bilo po mom mišljenju najplodnije vreme “Dr. Jekylla”. Nakon Vojinog odlaska, preuzeo sam pisanje tekstova i jednim delom pisanje muzike, a u to vreme su bili emitovani i naši prvi demo-snimci na Studiju B. Nakon kratkog vremena smo zajedno sa “Instant karmom” i još nekoliko drugih bendova (zahvaljujući Saši iz “Instant karme”) bili zastupljeni na jednoj kompilaciji banatskih bendova u produkciji “Jugotona”. Ali onda su Livi i Mića počeli da studiraju... Tako se "Dr. Jekyll" u miru polako rasformirao... Ja sam već za vreme Livijevog/Mićinog vojnog roka sa Mišom Grujićem, Gicom i Jovom - “velikim Pajčetom” svirao u Mišinoj grupi “Kanal tvid”, ali ta grupa je tek kasnije postala homogena. Sa “Kanal tvidom” sam imao puno koncerata i nekoliko televizijskih nastupa. E onda odoh i ja u vojake. Klupska scena je u gradu bila jaka... - Riči, veliki Nidža i ja smo u to vreme u Putinoj kafani (bivša Picerija, tamo između žutog mosta i naselja “Ruže Šulman”) počeli redovno sa raznim muzičarima da sviramo coole jam-sessions. Tako se i rodio "Free Shop" (opet sam ja bio kum, bez zezanja). Onda sam nakon nekog vremena počeo da studiram u Beogradu i na zrenjaninskoj sceni sam bio sve manje prisutan. Kako bi opisao atmosferu u našoj zemlji kada si odlazio, a kako onu u koju si došao? - Nakon jedne porodične i privatne krize, odlučio sam da studiranje na Šumarskom fakultetu u Beogradu dovedem do kraja. Ali kriza u Jugoslaviji nije više bila ograničena na svađu nekoliko glupih političara - fašistoidna propagandna mašinerija sistema se više nije skrivala nego je otvoreno pozivala na mržnju i smrt... U večeri studentskih demonstracija 1991 u Beogradu, kada je mlada srpska "opozicija" zajedno sa crnim komunjarama počela da peva nacionalne pesme, shvatio sam da je normalan život postao privilegija manjine. Jednakost, sloboda i bratstvo su bili mrtvi već i pre nego što su došli u Srbiju. Tako sam se odlučio da svoje pravo na normalan život i lični razvoj potražim negde drugde - u proleće 1992. sam, nakon raznih mobilizacija, uhvatio “poslednji” voz za Berlin. Sećanje na jednu scenu nakon pasoške kontrole u vozu na mađarskoj granici mi i dan-danas ovlaži oči: stajao sam na otvorenom prozoru praznog kupea, voz je postajao sve brži, a sa obe strane koloseka su se u "Jugoslaviju" kotrljala dva nedogledno dugačka teretna voza sa belim UN-tenkovima. Sve brže i brže su pred mojim očima promicala plava slova na beloj pozadini: UN, UN, UN... United Nations. Kakva ironija! Dobrodošli u zemlju razjedinjenih nacija! Dugo vremena nakon toga sam sebe ubeđivao da su moje suze potekle zbog vetra i brzine voza... Koliko ti je vremena trebalo da se adaptiraš na nove uslove i da naučiš jezik? - Brzo sam se aklimatizovao u Berlinu - ranije sam nekoliko puta boravio u Nemačkoj, tako da mi osim jezičke barijere ništa nije predstavljalo problem. Posebno mi nemački mentalitet nije bio stran: dokle god držiš odstojanje od privatne sfere ljudi, biće sve u redu. Svaki početak je težak... Na početku sam radio “prljave poslove”: prao sam kazane za topljenje kakao-mase u fabrici čokolade, radio na groblju, u Mekdonaldsu, i naravno kao pravi pravcati gastarbajter iz Juge - na gradilištima. Ali sigurno ne zato što Nemci mrze strance i ne daju im mogućnosti za razvoj, nego zbog - neznanja. Ovde stranci rade “niže poslove” ne samo zbog nepoznavanja jezika, nego i osnovnih životnih stvari. Sa druge strane, šefovi se u firmama školuju za "otkrivanje talenata" svojih saradnika, i tu ne igra nacionalnost nikakvu ulogu. "Soft skills" su tražene kvalifikacije i vodeće pozicije u svim radnim organizacijama (da li je to noćna smena u jednoj fabrici ili menadžment jedne firme, svejedno) zauzimaju najsposobnije, a ne protektovane ili najglasnije osobe. Ovom društvu je važno da svako radi ono što mu najbolje ide od ruke, jer samo inovacija i razvitak mogu društvu da donesu poboljšanje i blagostanje... Kako su se stvari kasnije odvijale? - Veoma brzo sam od agencije za zaposlenje dobio besplatan kurs nemačkog jezika, i kao bivši student šumarstva zaposlenje na održavanju gradske šume u jednom gradiću na jugu Nemačke. Nazalost, taj posao je bio privremeran, i tako sam opet dobio besplatno skolovanje za CAD-konstruktera u Karlsruheu. Zahvaljujući mom interesu za 3D-konstrukcije, dobio sam veoma brzo i plaćeno školovanje na višoj školi za medijski dizajn. To nije bilo pravo studiranje, nego studiranje uz rad, ali meni je bilo važno da mi nemažka država preko mog tadašnjeg šefa plati troškove školovanja, tako da je moja plata ostala ista... Zahvaljujući toj školi, kasnije sam dobio stalan posao u jednoj ustanovi nemačkog Ministarstva za saobraćaj u Karlsruheu, gde radim i dan danas i izrađujem tehničke 3D-animacije, plakate, layouts za stručnu literaturu i prezentacije. Taj posao mi veoma lako ide od ruke i ostavlja puno vremena za muziku. Od nje za sada ne mogu da živim, ali nema veze - moja životna filozofija je ionako uvek bila: novac mora da služi mom životu, a ne obrnuto. Inače, čvrsto verujem da bi Srbi i Nemci puno mogli da nauče jedni od drugih - Srbi od Nemaca šta stvarno znači pojam socijalnog društva i odgovornosti države prema svojim građanima, a Nemci od Srba šta znači lakoća spontanosti u životu...

- 21:24 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -