20.07.2006., četvrtak

PROBOJ U EVROPU

19. jul, 2006. Stav EU se ne razlikuje od stava jednog čoveka koji svojim odbijanjem da pristupi Haškom tribunalu celu zemlju pretvara u svog taoca" (Vojislav Koštunica o sličnosti EU i Ratka Mladića, jun 2006) Negde u vakuumu Srbije kao "skrivene kamere" u kojoj se i neizlečivim duševnim bolesnicima pruža legalistička prilika da postanu predsednici Vlade ili predsednici Parlamenta – sasvim je logično da Vijest Tjedna bude srceparajući story o neverovatnom, nigde zabeleženom poduhvatu bez paralela u modernoj turističkoj istoriji. Čak dvesta studenata iz srpskog kazamata, objavljeno je udarcima na sva medijska zvona – krenulo je na jednomesečno putovanje Evropom, zahvaljujući milosti austrijske ambasade koja im je begovski dala vize u trajanju od 30 dana s jednim ulaskom u zemlje EU, dok im je ovdašnja Vlast, bahato se razbacujući, obezbedila besplatne inter-rail karte koje se, inače, mogu kupiti za sitne pare! Troškove boravka, hranu, piće, spavanje – studenti snose sami, što je samo dirljiva slika i prilika ovog nezapamćenog konkursa gde se – da bi se videla Europa – tražio prosek veći od devet i po, s tim da su prednost imali oni koji "nikad nisu bili u inostranstvu". Čitava akcija (u listu Blic šarmantno nazvana "Avantura zvana Evropa") apsolutistički je trijumf srpskog Oca nacije Dobrice Ćosića koji je pre mnogo godina vidovnjački tvrdio da je "zaostalost naša prednost", što se po EU-kriterijumima moglo primetiti onog časa kad su uglavnom izabrani oni studenti koji nikad nisu iskoračili iz Srbije, presrećni da im je data prilika da izađu s robije na uslovnu, jednomesečnu slobodu. Čitavu bljutavu priču o Koštuničinom zatvoru oblikuju izjave studenata da će sa sobom "nositi reklamni materijal" o Srbiji, već vidim kako Maja, Marija, Elvira, Vanja, Tamara, Radovan ili Bojan po Parizu i Berlinu dele DSS prospekte kojima uveravaju građane Evrope da je Vojislav Koštunica sasvim mentalno zdrav, bez obzira što tako ne izgleda, i da ništa nije čudno što on Albance naziva "agresivnom nacionalnom manjinom" kad čitav svet može da vidi srpsku toleranciju na delu, po tome smo – piše u prospektu – poznati i naročito cenjeni, specijalno glede viznog režima! Kako to izgleda iz holandske perspektive, vidi se iz komentara jednog internet-forumaša koji je sve lepo objasnio: "Samo da podsetim da se holandski studenti smucaju celom Evropom po celo leto bez da ikome dokazuju da su vunderkindovi. Putuju svi, i dobri i loši i niko ih ništa ne pita i puni su para. Takođe ne nose brošure da se zahvaljuju Velikom Bratu što je čak 200 njih nagradio prelaskom granice... a sledeće godine će možda celih 300... ujeee! Sve je to jako jako tužno i blamirajuće. Samo se nadam da mi neće neko od kolega prići da pita da mu objasnim šta se to opet u Srbiji dešava. Idite pa pitajte Koštunicu." Ima još: "Sećam se kako smo za vreme surove komunističke diktature kao studenti putovali širom Evrope bez ikakvih viza, letovali širom Jugoslavije i kako ni za koga od nas to nije bio kulturni šok, kao što će to biti za ovu malu grupu srpskih studenata koji će eto prvi put u životu videti kako izgleda spoljni svet. Toliko o tome sta smo uradili našoj sopstvenoj deci." Ili ovo: "Tamo nekih sedamdesetih dok je Bog još hodao zemljom, te inter-rail karte su se hladno kupovale na beogradskoj železničkoj stanici za nekakvu bezveznu siću. Više puta sam sa društvom to koristio da malo skitamo po Evropi i ni jedne novine o tome nisu pisale. Tugo moja." Kako je odlazak 200 studenata predstavljen kao PUE (Proboj U Evropu) – nešto slično (PSF) Proboju Sremskog fronta – a uz obavezne brošure koje studenti nose sa sobom kao (ZKS) Znak Koštuničine Srbije, sve će se nastaviti argumentovanim studentskim objašnjenjima da, recimo, spomenik najvećem srpskom antifašisti đeneralu Draži Mihailoviću, otkriven pre nekoliko dana u Lapovu, nikako nije smeo da bude manji od spomenika Nikoli Tesli na bgd. aerodromu; činjenica da je Draža visok 4,5 metara nasuprot letećem Tesli koji je morao da prizna da je niži po činu i po visini – jesta ona vrsta intelektualnog izazova koja studente čeka diljem nepoznate, neprijateljske i mistične Europe u kojoj nikad nisu boravili. A i koji će qurac? Kad već pedeset odsto stanovništva nikad nije izašlo iz voljene srpske zemlje, kad blizu osamdeset odsto mlađih od 30 godina nikad nije prešlo granicu, kad svega 85 posto građana Srbije nikad nije putovalo avionom – onda je najlogičnije da vest od 200 studenata koji su se usudili da mesec dana budu van matice i ognjišta bude predstavljena kao Koštuničina pobeda Srpskog Dobra nad Zlom Evropom, jer će se, zahvaljujući brošurama, priča o Srbiji širiti kao lanac Sv. Antuna; ko ne veruje da će Kosovo ostati u Srbiji – ostaće bez struje i vode, ko ne veruje da je dr. Kalašnjikov mentalno zdrav – imaće poltergeist u kući, leteće mu vaze, razbijaće mu se tanjiri, likvidiraće ga čaše za šampanjac; ko ne veruje da će se razgovori s Evropom nastaviti čak i ako ne uhitimo Mladića – a nećemo da ga hapsimo – može da očekuje da mu umre kanarinac, da mu pukne guma na autu, moraće čak da plati pretplatu RTS kako bi ugledao Koštunicu kako se smeje. Srećom, sreća da je čak 200 srećnih srpskih studenata usred Evrope – čak 30 srećnih dana imalo priliku da srećno predstavi Srbiju – najveći je uspeh one presrećne Evropske Unije o kojoj je dr. Kalašnjikov govorio na samom početku teksta, poredeći istu s neuhvatljivim Ratkom Mladićem. Koji će – obećava nam se – odmah biti uhićen čim se obuhvati Akcionim planom, što podrazumeva da Ratko Mladić, kao milioni građana Srbije, nikad neće dobiti vizu da bar jednom vidi Hag ili Ševeningen. A da posle povratka 200 studenata više ništa neće biti isto, podrazumeva se: bar 100 od njih poželeće da opet ode – ali više nema besplatnih viza ni inter-rail karata. Cirkus je zatvoren. Sad, tko vas jebe, čekajte u redovima od po 244 sata: pozovite se na Dražu Mihailovića i njegova 4,5 metra visine. Tko zna: možda za dvadeset godina opet odete u Evropu, sve pod uslovom da vam Koštunica spremi nove brošure! Petar Luković

- 22:08 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

13.07.2006., četvrtak

SRBIJA & URBANO SELJAŠTVO

Intervju: Erik Gordi, sociolog kulture, predavač na Univerzitetu »Klark«, Vorčester, Masačusets, USA & prijatelj Maniac-a Pn: Sad je očigledno da je Srbija u potrazi za brendom. To je ozbiljna potreba da zemlja nađe svoj novi identitet i to ne ide lako. Ali bih malo osporio tu tezu da je dovoljno imati brend. Jer šta je brend nego ime koje ide uz nešto. A meni se čini da Srbiji nije potreban brend nego – to nešto Marija Šajkaš Otkad živim u Njujorku pa češće srećem Amerikance koji profesionalno proučavaju područje bivše Jugoslavije, iskristalisalo se jedno pomalo neobično pravilo. Nakon što umesto lepog vremena razmenimo nekoliko uvodnih rečenica o ćevapima, hrvatskim otocima ili beogradskim splavovima, u zavisnosti od toga za koji deo ex-Jugoslavije dotičnu osobu vežu najlepše uspomene, jedno od obaveznih pitanja je da li sam upoznala ili bar čitala nešto što je napisao Erik Gordi (Eric Gordy). Nakon mog neodlučnog sleganja ramenima obično bi usledila bujica pohvala o tome kako nema stručnjaka koji je bolje, plastičnije, vernije, duhovitije, tačnije... opisao kulturne i političke prilike u Srbiji i na Balkanu od njega. Kad sam počela da čitam ono što su svi tako hvalili, s obzirom na to da je precizno baratao pojomovima kao što su »dizelaši« i »turbaši« te citirao »Električni orgazam« i pravio reference na Kebinu obradu »Stonsa«, bila sam ubeđena da je u pitanju čovek »naše gore list« koji je otišao u Ameriku na studije i postao ekspert za ono što mu je rođenjem već bilo očigledno. Ovo svoje saznanje sam »potkrepila« pregledavajući njegov blog »East Ethnia« iz koga se lepo vidi kako Erik ne samo da piše gramatički ispravnim srpskim jezikom, nego vlada slengom u tolikoj meri i takvog tipa da mora da je rođen negde na Vračaru. I onda sam pomislila kako ću ga pitati za pravo ime kad ga jednom upoznam, i čestitati mu na odličnom pseudonimu koji baš onako - gordo zvuči. Kako to obično biva u bajkama i povremeno u Srbiji, Erika Gordija nisam stigla da upoznam dok sam bila u Americi. Žurila sam da leto provedem sa roditeljima, pa sam eventualni susret ostavila za jesen. Tačno trećeg dana pošto sam došla u Beograd, prva osoba koju sam upoznala na prvoj kućnoj žurci na koju sam otišla sa prijateljima, bio je on! Ispostavilo se da i uživo priča gotovo bez akcenta. Da se zaista zove Erik Gordi i da je rođeni Amerikanac. U vezi sa pseudonimom mi je rekao da je imao sreće što je pisao o Srbiji, jer da je, na primer, proučavao kulture Meksika, onda bi njegovo prezime možda tumačili kao pseudonim u značenju – debeli. Nekoliko dana kasnije smo se našli u kafiću na Crvenom krstu u blizini mesta gde živi kad je u Beogradu i tada je napravljen ovaj razgovor. STATUS: Otkud Amerikanac u Beogradu 1994. godine? Erik Gordi: Moje prvo profesionalno istraživanje je bilo zapravo u Argentini. Proučavao sam političke tokove u periodu od 1976. do 1983. godine, dakle u vreme diktature. Naročito me je zanimalo to što o ekstremnim situacijama u kojima se nalazi određeno društvo uvek postoji neka popularna predstava, slika, koja uglavnom dolazi iz medija ili filmova i iz koje proizlazi da je to nešto prilično nenormalno. Sa druge strane, zapanjujuće je da ma koliko situacija bila ekstremna ljudi i dalje spavaju, rade ručaju... da žive život. I mene je uvek fasciniralo pitanje – kako? A odgovor na to pitanje svakako otkriva ponešto o suštini društvenog života. STATUS: Pa da. Sve je verovatno bilo, kao što kažete, prilično normalno izuzev možda vrste ručka. U ono vreme nam je malo bio skučen izbor. Razumem interesovanje za proučavanje ekstremnih situacija, ali zašto baš Srbija? Erik Gordi: Drugo veliko istraživanje sam počeo da planiram 1989. godine. To je bilo vreme velikih transformacija, i meni se činilo da ti sudari koji su se dešavali na raznim nivoima mogu da budu prilično zanimljivi. Najpre sam hteo da se bavim Istočnom Nemačkom. Ali onda sam pokušao da učim nemački jezik sam, bez profesora, pa mi je bilo jako teško. Ustanovio sam da nemački ima četiri padeža! U međuvremenu sam upoznao Ivanu ( buduću suprugu - prim. aut.) i odlučio sam se na stari, oprobani metodološki princip, a to je da je najbolje raditi istraživanje tamo gde imaš besplatan stan (smeh). STATUS: Pretpostavljam da vam nije dugo trebalo da otkrijete svih sedam padeža? Erik Gordi: Pa, da. Ali mi je bilo lakše jer sam učio sa Ivanom. U Beograd sam prvi put došao 1994. godine. Tek sad mi je jasno da su te godine bile među najgorima u istoriji ovog grada. U ono vreme to nisam tako doživljavao. Sve mi je bilo nekako normalno. STATUS: Znači li to da ste tada došli prvi put u dodir sa turbo-folkom i ostalim sličnim fenomenima o kojima ste kasnije pisali u knjizi pod naslovom »Kultura vlasti u Srbiji« a koja je prevedena i objavljena i u Srbiji 2001. godine u izdanju Samizdata? Erik Gordi: Zapravo još sam ranije čitao o situaciji u zemlji, a kad sam bio kod Ivane pustio sam neku njenu kasetu sa starim jugoslovenskim rokenrolom. Sećam se da su tu bili »Idoli«, »Prljavo kazalište« i tako dalje... U Americi su u to vreme u modi bili ruski i češki rokenrol, a meni je to što sam tada čuo zvučalo mnogo ubedljivije. Osećala se ta neka otvorenost koja je ranije postojala u Jugoslaviji. U Rusiji, na primer, rok muzičari uopšte nisu znali za Novi talas, pa je njihova popularna muzika prilično, da tako kažem, barokna. Meni je svakako bila manje zanimljiva, jer mislim kako je suština rokenrola u anarhiji. STATUS: U ono vreme su naš Novi talas poredili sa britanskim. Nismo kaskali za svetom, nismo imitirali trendove nego smo ih stvarali. Ali gde je tu prelaz na turbofolk? Erik Gordi: Negde u to vreme su počeli da se pojavljuju tekstovi o turbofolku. Vodile su se rasprave o tome da li je on oličenje uništavanja ovdašnje kulture. Tako da sam došao u Beograd sa idejom da proučim upravo taj fenomen. Ali mi je odmah u nekim prvim razgovorima sa ljudima postalo jasno da neću pisati o muzici. U ono vreme je muzika zapravo bila ključ razumevanja celopkupne situacije u društvu. STATUS: Pisali ste o tome kako se društvo polarizovalo na one koji slušaju narodnu muziku i rokenrol, kao i o tome da je turbofolk u funkciji očuvanja režima. Ispostavilo se međutim da je turbofolk izdržljiviji i od strahovlade Slobodana Miloševića. Erik Gordi: To me stvarno fascinira. Činjenica je da je taj režim sad stvar prošlosti, ali da turbofolka očigledno još uvek ima. Sad mi postaje sve jasnije koliko je ta urbana kultura, bez obzira na to koliko je bila sveprisutna, u stvari delovala samo na površini, i da je ispod toga uvek bilo aktivno ono što je antropolog Andrej Simić nazvao »urbano seljaštvo«. Što, u stvari, i ne bi trebalo da bude iznenađujuće s obzirom na brzinu kojom je ovo društvo postalo urbano društvo. STATUS: Mene zbunjuje jedna druga stvar. Svojevremeno je Arkan doslovno žario i palio Bosnom i Hrvatskom, a sada njegova udovica žari i pali istim prostorom samo u »pozitivnom«, prenesenom značenju. Kako objašnjavate ovaj fenomen budući da je u svesti većine njenih fanova van Srbije, Ceca žena ratnog zločinca? Erik Gordi: Ja nisam siguran da na to imam dobar odgovor. I sam bih voleo to da razumem. Zaista. Mislim, meni nije jasno ni zašto je ona još uvek popularna i u Srbiji. S druge strane, bilo bi još veće iznenađenje da je, recimo, »Darkvud Dab« u toj meri popularan u bilo kojoj od ovih zemalja, iako ja volim njihovu muziku. STATUS: Da li postoji u Americi nešto nalik turbofolku? Da li i vi imate vašu Cecu? Erik Gordi: Ovakvih trendova ima svugde. Jedino što je i ovde to sve manje i manje izraz političkog opredeljenja, a sve više komercijala. Dakle, te komercijale ima svuda. Ono što Ceca ima jeste fascinantna biografija. Nema bolje figure za estradu od figure jake žene koja je svašta preživela. U tom kontekstu ona liči na Tinu Tarner ili Pati Bravo. STATUS: Da li je turbofolk onda nužno kič? Erik Gordi: Ako je kič lažna radost, onda verovatno jeste. Ali je zanimljivo gledati kako on sve više postaje glavna, preovlađujuća struja, mejnstrim. Možete da ga čujete svuda, od lokalnog kafića do gradskog autobusa. Ali, svaka kultura ima svoj kič i tu srpsko društvo nije posebno. U tom smislu mi je zanimljivo nešto drugo. Slovenske kulture imaju jaku pesničku tradiciju. Sve te tužne, setne i još tužnije pesme. I čudi me što toga nema više u komercijalnoj muzici. STATUS: U naučnom radu »Turbaši i rokeri - prozor u socijalnu podelu Srbije« pravite razliku između neofolka i turbofolka. Izgleda da se ni svi narodnjaci ne mogu strpati u isti koš? Erik Gordi: Neofolk ima dužu tradiciju. On datira negde od ranih 70-ih godina, ako ne i odranije. Možemo reći da su to bili prvi pevači i muzičari koji su pevali o savremenijim temama. Na širenje neofolka su prilično uticali gastarbajteri. Verujem da se neofolk može lako uporediti sa američkom kantri muzikom iz istog perioda. Na području bivše Jugoslavije glavna zvezda neofolka je svakako bila Lepa Brena, dok je kantri tog perioda u Americi menjao oblik i iz tradicionalne forme prelazio u nešto što je bilo konkurentnije rokenrolu i pop muzici, uz velike zvezde poput Doli Parton. Jedino što je američki kantri ipak imao svoje autentične likove, kao što je Džoni Keš, koji su imali stav, publiku čije su nade i strahove izražavali na ozbiljan i dubok način, a čini mi se da neofolk nikad nije imao takvog nekog reprezenta. Što se tiče turbofolka on nastaje kasnije, u periodu raspada Jugoslavije koji je pratio raspad rokenrol tržišta koje je bilo urbano tržište. Zemlje su se smanjivale, pa prosto više nije bilo dovoljno gradova. U isto vreme, mediji su prestali da promovišu rokenrol na način na koji su to činili ranije pa su neki folk umetnici, a pogotovo producenti, to iskoristili i uspeli da popune prazan prostor. Uveli su sintisajzere, ubrzali su muziku sa idejom da ta vrsta zvuka dobije funkciju koju je ranije imao rokenrol. Rokenrol publika je, sa druge strane, postala neprihvatljiva jer je u svim zemljama bivše Jugoslavije to bila grupacija koja je bila izrazito antirežimska. STATUS: A tu je i bunt koji je u osnovi rokenrola, dok u turbofolku imamo uljuljkivanje u ružičastoj stvarnosti? Erik Gordi: Tako je ispalo. To nije nužno. To nije u suštini folka. STATUS: Ako uporedimo turbofolk sa neofolkom možemo li reći da je jedan bolji ili gori od drugog? Erik Gordi: Pa sad, nisam ni estetičar ni muzikolog... STATUS: Ali ste dovoljno slušali tu vrstu muzike! Dobro, evo da preformulišem pitanje. Ima li nešto što vam se dopada od turbofolka? Erik Gordi: Kako da ne. Ima sigurno! STATUS: Na primer, šta? Erik Gordi: Pa, evo pokušavam da se setim... sigurno ima duhovitih pesama. Ne mogu da kažem da je baš sve odvratno. Možda je moja prednost to što ne živim ovde. Jer, znate, ljudi koji žive ovde i koji mrze turbofolk, u stvari, ne mrze muziku. Kako je moguće mrzeti muziku? Oni prosto imaju negativan stav protiv sklopa asocijacija koji dolazi zajedno sa muzikom. STATUS: Dok ste prikupljali građu za istraživanje, koliko ste kaseta morali da preslušate? Koliko nosača zvuka broji vaša muzička kolekcija? Erik Gordi: Pa baš i nisam slušao sistematski jer ja nisam muzikolog. U stvari, ja nemam pojma o muzici. Mislim u estetskom smislu. I znate, kad bi sad došao marsovac u Beograd i slušao malo domaći folk a malo rokenrol, on ne bi tu primetio nikakvu razliku. Razlike su uočljive samo onima koji su upućeni u kulturu. Ono što je mene zanimalo je kako su ljudi razumevali svoje pozicije unutar tog kulturnog sistema. A što se tiče moje kućne kolekcije... u stvari je moja kolekcija narodnjaka prilično siromašna. Najviše imam kaseta koje sam snimao sa Palme i Pinka. A rokenrol... pa sad ću da vam dam procenu, mada za to nemam nikakvog dokaza. Verovatno imam najveću kolekciju domaćeg rokenrola u čitavom Masačusetsu! STATUS: Nekoliko puta ste upotrebili izraz »domaća muzika« ili »domaći rokenrol«. Da li ste se tako izrazili jer sad tu razliku osećate kao svoju dakle domaću ili stoga što joj je to uobičajeni naziv? Erik Gordi: U principu jeste, to sad jeste moja domaća muzika. Mada ne znam da li to isto treba da osećam i prema domaćem klubu koji učestvuje na Svetskom prvenstvu u fudbalu. STATUS: U radovima ste se dotakli i fenomena dizelaša. Postoji li neko objašnjenje, možda sociološko ili kulturološko, o tome odakle su se oni nama pojavili? Erik Gordi: Ne baš mali broj ljudi je u ono najgore vreme našao neku rupu u zakonu, pa su se naglo i brzo obogatili. Oni su onda tražili način da izraze svoju novu poziciju. Pa je deo izraza pronađen u modi. »Dizel« je u to vreme bio svetski popularni brend koji su oni prihvatili. STATUS: Svojevremeno ih je bilo lako uočiti sistemom uklapanja u tri od četiri »p«: plavuša, pajero, pištolj i pejdžer. Jedna naša poslovica kaže da vuk dlaku menja ali ćud nikada, pa bi me zato zanimalo da mi kažete gde su dizelaši danas? Erik Gordi: Pretpostavljam da su oni najuspešniji među njima otvorili kafiće. Ivana mi je pričala da dok je bila mlada, u Beogradu je uvek je bilo grupa momaka koji su sedeli po trotoarima i ništa nisu radili. Onda je došlo vreme kad su prodavali benzin na tim istim trotoarima i na kraju su počeli da otvaraju kafiće. Mislim da se većina dizelaša vratila u radničku klasu. Ono što jeste sad drugačije, i što se primećuje, je da srednji sloj nije nestao. Sad mnogo više vidim takozvane japije u odelima, a toga nije bilo toliko 90-ih. Generalno, sad je verovatno u modi neki drugi brend ali ja ne bih znao koji. STATUS: U Beograd ste prvi put došli pre više od deset godina i povremeno mu se vraćate. Da li biste mogli da napravite neko poređenje u kontekstu svega ovoga o čemu smo govorili između Beograda onda i danas? Erik Gordi: Iako je situacija bila više nego loša prvog puta, ipak sam bio inspirisan ljudima, posebno njihovom buntovničkom energijom. Sada mislim da mogu da kažem da je situacija bolja, ali nije ispalo ono čemu su se ljudi nadali. Ljudima sad nije više tako jasno protiv čega da se bune. STATUS: A gledano spolja, kakva je reprezentacija Srbije u svetu danas u poređenju sa onom od pre desetak godina? Da li je slika koju šaljemo u svet danas nešto drugačija? Erik Gordi: Nažalost, iz raznih razloga se slika nije mnogo promenila. Ako mediji uopšte pišu o Srbiji onda je to o ratu i zločinima. Nekoliko puta sam u tom kontekstu ovde čuo reč - brend. Sad je očigledno da je Srbija u potrazi za brendom. To je ozbiljna potreba da zemlja nađe svoj novi identitet i to ne ide lako. Ali bih malo osporio tu tezu da je dovoljno imati brend. Jer šta je brend nego ime koje ide uz nešto. A meni se čini da Srbiji nije potreban brend nego – to nešto. Tu bih imao jedan predlog. Mislim da ono što bi možda neki drugi ljudi nazvali zaostalošću u razvoju može predstavljati potencijal da se napravi nešto veliko. Da dam banalan primer, svi se sećaju kako je jedno vreme bilo teško dobiti telefon u zemljama Istočne Evrope. Zato su mobilni telefoni ovde mnogo brže osvajali publiku nego, recimo, u Americi. Baš iz tog razloga u Srbiji je populacija preskočila čitavu jednu tehnologiju i danas koristi mnogo savremenije sisteme. Pošto se ovde svi žale na kvalitet vazduha i saobraćajne prilike, a ljudi uglavnom voze starije automobile, mislim da Srbija ima fantastičnu mogućnost da bude prva zemlja koja bi, na primer, mogla da uvede te neke nove tehnologije, možda električne automobile ili tako nešto. STATUS: Za sada je naš najprepoznatljiviji brend ipak turbofolk? Ono po čemu je Srbija, čini mi se, trenutno šire poznata jeste festival u Guči, splavovi, Cecin koncert. To je razlog zbog čega nas ponovo posećuju ljudi iz regiona. Erik Gordi: Ali Guča je samo - folk. To je prava stvar! Nedavno sam čitao analizu o tome kako postoje dve festivalske Srbije - Guča i »Egzit«. Po mom mišljenju, jedna ne bi morala da isključuje drugu. Pa onda, tu je i »Etno-fest« u Novom Sadu koji predstavlja most između te dve festivalske Srbije. Kultura kao brend je uvek zanimljiva. To vidimo i po tekstovima koje objavljuju Njujork tajms i Los Anđeles tajms o tome kako je Beograd divno mesto za provod. STATUS: Kad smo kod provoda, da li ste bili na poslednjem Cecinom koncertu? Erik Gordi: Nisam. Više to ne pratim. A zbog muzike sigurno ne bih išao. Mada, možda bi bilo interesantno videti tu publiku... Trenutno sam preokupiran drugačijom vrstom istraživanja. Sa koleginicom sa Floride Sašom Milićević radim istraživanje o istorijskom pamćenju. Pokušavamo da utvrdimo kako ljudi razumevaju prethodnih 15 godina. Šta je to sve bilo i u kojem kontekstu se odvijalo. Bavimo se režimom, ratovima da bismo videli - šta nam se to stvarno dogodilo i koje su najprisutnije verzije tog odgovora. Takođe, u okviru jednog drugog projekta istražujem fenomen popularnosti organizovanog kriminala. STATUS: Ako je ponovo reč o Srbiji, sva je prilika da za početak ne morate da idete mnogo dalje od estrade koju ste već proučili. Erik Gordi: Čini mi se da, izuzev možda u Singapuru, organizovanog kriminala ima svugde. Ono što pak povezuje Ameriku i Balkan, i možda još Rusiju i Južnu Ameriku, jeste interesantan fenomen da u pojedinim periodima ove osobe postaju kultne ličnosti. Pokušao bih da utvrdim zbog čega je to tako, zašto osobe koje su deo kriminala postaju heroji široj zajednici. U Americi, na primer, ljudi i dalje pričaju priče o Al Kaponeu ili Lakiju Lućianu. Tamo je jasno da je taj proces u vezi sa imigracijom. Američki mafijaši su iz imigrantskih sredina. Oni nisu našli ulaz u kapitalistički sistem pa je kriminal bio način da se napravi paralelni sistem. I tu su onda popularni filmovi kao što su »Kum I« i »Kum II«. I to ne zato što su priče o kriminalu, nego zato što su priče o uspehu. STATUS: A kod nas će biti u pitanju nešto drugo? Erik Gordi: Nisam još razradio teze, ali mi se čini da je u pitanju prelazak iz sela u grad. Ljudi tu nailaze i prevazilaze slične barijere. I tako je predstavljana njihova životna priča u javnosti. STATUS: Da li ste imali priliku da upoznate neku od zvezda turbofolka? Ili je možda neka diva htela da upozna vas? Erik Gordi: Samo jedna. To je bilo na promociji moje knjige u Beogradu. Inače, jako volim kad u Beogradu treba da govorim ili imam promociju jer su u publici svi beogradski sociolozi. Pa imam osećaj da se obraćam svojoj bibliografiji. Dakle, na promociji knjige je bila uglavnom akademska publika. A na kraju, kad je trebalo da krenemo na piće, prišla mi je mlada žena obučena u bundu i predstavila se kao rođena sestra Snežane Babić - Sneki. Sneki je negde čula za mene pa mi je poslala poklon. Tako da sam dobio njen CD sa potpisom. STATUS: Da li ste uzvratili potpisanom knjigom? Erik Gordi: Nisam. Nažalost, nisam imao primerak kod sebe. STATUS: Pa to je baš lepo. Čitaju vas i akademici i narodnjaci. Erik Gordi: Neverovatno, ali ste u pravu. U Americi sam, na primer, potpuno nepoznat. A u Srbiji me baš čitaju. STATUS: Pa ne bih baš rekla da ste u Americi nepoznati. Ko god ima neke akademske veze sa našim prostorima uvek citira neki vaš rad ili knjigu »Kultura vlasti u Srbiji«. Kako se knjiga prodaje tamo? Erik Gordi: Znate, ja bih sebe sad mogao da uporedim sa bendom »Velvet Underground«. Oni su prodali užasno mali broj ploča, ali svako ko je kupio njihovu ploču je pokrenuo svoj bend. Ja sam prodao užasno mali broj knjiga, ali svako ko ju je čitao krenuo je da piše svoju knjigu. STATUS: Po obrazovanju ste sociolog kulture i predajete na Univerzitetu »Klark« (Clark University) u Vorčesteru u američkoj državi Masačusets. Koje predmete trenutno predajete? Erik Gordi: Sociološku teoriju, političku sociologiju, sociologiju kulture i sad razvijam predmet za svoje postdiplomce koji ima ovako veselo jedno ime – studije holokausta i genocida. To su predmeti koji se bave tranzicionom pravdom, ljudskim pravima, i ove godine sam počeo prvi put da držim čas o organizovanom kriminalu. STATUS: Pa dobro, gde je tu Srbija? Kako se mi uklapamo u celu priču? Erik Gordi: Jeste da se veliki broj mojih istraživanja bavi Srbijom ali trenutno ništa od toga ne predajem. »Klark« je manji koledž. Ima 2000 diplomaca oko 600 postdiplomaca. STATUS: Dobro. A kad predajete nešto o Srbiji, kad možda gostujete na nekom drugom univerzitetu, ko je najčešće u publici? Ko su ljudi koji se interesuju za nas? Erik Gordi: Uglavnom je to univerzitetska publika, najviše iz programa za međunarodne studije.To su najčešće Amerikanci kojima je tema možda egzotična, interesantna. Mada, svaki put, ako je predavanje za širu javnost, obično dolaze i ljudi iz dijaspore koji uglavnom nisu specijalizovani za oblast, ali svejedno postavljaju najteža pitanja. STATUS: Koliko smo mi zanimljivi u svetskim razmerama? Erik Gordi: Stvarno mogu da kažem da kad studentima pričam o Srbiji ili Balkanu da je prvo pitanja koje mi postavljaju - gde se ta Srbija nalazi, u kojem delu Afrike. Jedno vreme je region bio u vestima svaki dan, srećom sad ima manje razloga za to. Generalno govoreći, ljudi se više ne sećaju ni Istočne Evrope ni komunizma, a kamoli Srbije. STATUS: Ali mora da smo ipak deo nekog trenda? Kad kažete da se bavite Srbijom, u šta vas svrstavaju? Erik Gordi: Jedino mesto na svetu gde se i dalje vodi hladni rat jeste na američkim univerzitetima (smeh). I onda je veliko pitanje kad treba da gostujem na nekom univerzitetu da li će to biti u centru za evropske studije ili za ruske i istočnoevropske studije. Najveći skup regionalnih istraživača u Americi je AAASS (American Association for the Advancement of Slavic Studies) - Američko udruženje za unapređenje studija slavistike, na koji dolazi oko 5.000 ljudi iz cele Amerike, Kanade i drugih zemalja. Njih, otprilike, 90 odsto su istoričari ruske književnosti. Onda je tu još oko 5 odsto nas takozvanih balkanologa, i preostalih 5 procenata spadaju pod tačku razno. Znači da sam do sada odslušao mnogo više sati o Puškinu i ruskoj poeziji nego što sam planirao dok sam studirao sociologiju. STATUS: Kad vas na takvim skupovima pitaju koji jezik regiona govorite, šta odgovorite? Erik Gordi: Zavisi ko pita. Meni je još uvek najnormalnije da kažem srpskohrvatski, mada se izraz sve manje koristi. A kad treba da nekome dam biografiju onda u posebne redove izlistam druge jezike, a srpski, hrvatski i bosanski napišem u istom redu samo odvojene zarezima. Učio sam jedan jezik, a dobio naučena tri. U stvari, sad će sa crnogorskim biti i četiri. Eto, mogu da kažem da mi je dolazak u Srbiju bila odlična investicija.

- 22:24 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

06.07.2006., četvrtak

Interview: MILENA ZA SVA VREMENA

Karlovi Vari, 4. jula o6 Mlada beogradska dramska spisateljica i pesnikinja Milena Markovic, poznata publici po hit predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, predstavila se na Filmskom festivalu u Karlovim Varima kao scenaristkinja filma “Sutra ujutro” Olega Novkovica, a u intervjuu govori o radu u tandemima, zenskom pismu, radikalizaciji drustva, slavi, ambiciji… Njeni “Paviljoni” i “Sine” su hit predstave, a od pre nekoliko nedelja taj uspeh predstoji i “Brodu za lutke”, u reziji Slobodana Unkovskog. Paralelno s dramama, istakla se i kao pesnikinja (Pas koji je pojeo sunce, 2001; Istina ima teranje, 2003), a evo je vec i na filmu. U tandemu s Novkovicem (Kazi zasto me ostavi,1993, Normalni ljudi, 2001) radila je “Rudarsku operu” o umirucem rudarskom gradu - magnatu Boru, u kojem danas ljudi lagano umiru u svakom smislu (prikazan na Festu) i igrani scenaristicki prvenac “Sutra ujutro”, prikazan 2. jula sa upadljivim uspehom kao svetska prmijera u Karlovim Varima. Domaca publika ce taj film videti kao evropsku premijeru na Palicu (15. do 21. jul 2006). Film “Sutra ujutro” prikazan je u takmicarskom programu “Istocno od Zapada” na 41. festivalu u Karlovim Varima, a prica se da ce u zvanicnoj konkurenciji zatvoriti ovogodisnji Palic i mozda biti jedini domaci film u konkurenciji. Oni koji su videli film, slazu se da snazi te ljubavne i drustvene drame koja “udara”, znatno doprineo scenario Milene Markovic. - Tandemi u umetnosti nisu retka stvar. Vase poetsko spisateljsko bice kao da je naslo pravog filmskog sagovornika u reditelju Novkovicu ili se varam? Sta vas vezuje, a sta razdvaja? Milena M: Ja imam visoko profesionalno misljenje o reditelju Olegu Novkovicu zato sto spada u beskompromisne autore. Obicno je slucaj, kad je rec o filmu, da scenarista slusa instrukcije od reditelja i tu je bitno poverenje. Kad je rec o dramskom tekstu, to je moje, film je do reditelja. Prema tome, bilo kakvo razdvajanje misljenja sa rediteljem, koji god da je ucesnik procesa u pitanju, postaje problem za projekat. Vezuje nas posvecenost pozivu. - I kako “trpi” jedan umetnik od drugog kad rade zajedno. Gde i kako pocinje zajednicka “stavralacka radost”?. Milena M: Kada se bavite filmom ili pozoristem, onda puno umetnika mora da radi zajedno, to je kolektivan cin. Mi smo se za to skolovali da radimo jedni sa drugima i to je jedna stvaralacka radost. - Na kraju rec je o pretakanju vase snazne ljubavne i drustvene drame u slike... Milena M: Nikad ne moze biti rec o pretakanju, nego o ozivljavanju. - U vasoj prici glavnu ulogu ima Nenad (Uliks Fehmiu), a zapravo glavnu rec i odluke donose zene Aleksandra (Nada Sargin) i Ceca (Rada Tomovic). Zanimljivo, da li je to nesto “prevedeno” iz vaseg zivotnog iskustva, ili... Milena M: Ne bih bas rekla da glavne odluke donose zene, to je zanimljivo vidjenje, ja se uopste nisam tim bavila. Izmedju ostalog, u toj ljubavnoj drami je rec o tome da covek nekad ne moze da donese odluku, sta god da uradi ima odredjene posledice i nema razresenja. Zenski lik Sase (Nada Sargin) samo zivi onako kako misli da treba, a to nekad postaje nemoguce u realnim okolnostima, u svetu koji se promenio. - Uostalom, sta zivotno iskustvo znaci za svako, pa i pisanje pesama, izuzetno uspesnih pozorisnih drama, filmskih scenarija...? Milena M: Zivotno iskustvo je jedna banalna i promenljiva kategorija, svet sa moze osetiti svakojako ako ga osecas, price o iskustvu su pokusaj mediokriteta da mistifikuju ili demistifikuju proces stvaranja koji je krvav i ozbiljan. - U knjizevnosti “zensko pismo” je vise nego evidnetno poslednjih desetak godina, u dramskoj literaturi predvodnica u tome u skorije vreme je svakako Biljana Srbljanovic, pa joj se onda vi pridruzujete. Moze li se reci da se u izvesnom smislu zacelo jedno “zensko filmsko pismo” u nas, pocevsi od Biljane Maksic, Hajdane Baletic (Disi duboko), Milce Piletic (Opet pakujemo majmune) i, evo i vas, ili je to po vama proizvoljna kavlifikacija u datim uslovima? Milena M: Ja ne vidim nikakvu vezu moga rada sa radom mojih koleginica koje ste spomenuli… Ne vidim sto bi se neko povezivao po polnim karakteristikama. Ne zanima me zensko pismo nego ljudsko. Tek za nekoliko decenija neko moze ozbiljno da sagleda tu situaciju, pa da kaze sta se i kako zacelo. U svakom slucaju, lepo je da ima puno radova, bilo proizvoljno ili ne. - Kako komentarisete cinjenicu da je u svetu sve vise zena filmskih rediteljki, scenaristkinja, izrazitih autorskih licnosti, a da u Srbiji stvari stoje drugacije. Nije to samo pitanje novca, rekla bih... Milena M: Nasa sredina je postala izuzetno nepovoljna u poslednjih 15 godina zbog radikalizacije drustva koje je frustrirano sa svih strana u potrazi za identitetom otislo u neke prosle, patrijarhalne modele. Tako i mlade zene, umesto da rade na sebi imaju neki drugi sistem vrednosti. Sto se tice inostranstva, nema ih sve vise i vise, tamo nema tih polnih podela, kad je rec o zapadnom drustvu. - Recite nam nesto o songovima u filmskoj prici “Sutra ujutro” i njihovom izboru. Oni su prakticno vezivno tkivo filmske price filma. Cija je to ideja i ko je smislio da ih izvodi bas Milos Vlalukin? Milena M: U filmu postoji jedan song, nema ih vise, ne znam zasto imate utisak da ih ima vise, to je jedan isti song. Ideja je reditelja bila je da se napravi song koje izvodi Sima (Vlalukin). Ja sam napisala song i zajedno sa kompozitorom Miroslavom Mitrasinovicem napravila muziku. Da bih vam odgovorila zasto bas taj lik peva song morala bih da prepricavam i tumacim film… Kad film ode medju ljude svako ce to shvatiti na svoj nacin. - Uopste, koliko ste uticaja imali na kasting, koji je pravo osvezenje za domace “filmsko nebo”, mada vecinu dobro poznajemo iz pozorista? Milena M: Ja u pozoristu i u pripremama za film mogu imati predloge koga bih volela, ali tu je uvek odlucujuci uticaj reditelja. - Da li su “izabranici” sasvim odogovarali vasoj ideji o karakterima ili biste nesto menjali? (Uliks Fehmiu, Nada Sargin, Ana Markovic, Rada Tomovic, Milos Vlalukin, Ljubomir Bandic, Danica i Lazar Ristovski)? Milena M: Ja sam organski ucestvovala u procesu snimanja filma, radila sam i kostim, nisam neko sa strane, izabranici su savrseni, moji su. - Uvek me je zanimlao kako pisac tekstova, scenarija oseca kad prvi put na ekranu odgleda svoju pricu. Pa, kako ste se osecali. Sta ste prvo rekli, ako ste nesto rekli? Milena M: Sad se ponavljam, ali bila sam na pripremama, na snimanju, u montazi, gledala razne faze filma, osecam ga kao svoj tako da nisam imala to iskustvo da vidim odjednom na ekranu nesto pa da mogu da odgovorim na pitanje. - A sta sad kazete kad su se stvari malo slegle? Milena M: Mislim da je film mnogo dobar. - Sta su cari usamljenickog pisuceg cina, pa onog kad se sve desi na “daskama koje zivot znace”, a sta osecate sada kad je za vama iskustvo velikog ekrana? Milena M: Cekam da pocnem da radim nesto novo. - Da li cete sutra ujutro, kad stanete pred ogledalo reci sebi: “Milena, postala si zvezda”? Milena M: Necu. - Imate li tu vrstu ambicije? Milena M: Ne. Sta je sustina vase ambicije? Milena M: Nista. - Da li je pisanje bilo koje vrste jeste ambicija ili je to nesto drugo? Milena M: Sve sto radi bilo koje ljudsko bice je ambicija ako tako posmatrate. Ne znam sta znaci pisanje u vrstama, ako mislite na knjizevne rodove tu isto ne postoji podela po ambiciji, nego po formi i strukturi. Svi ljudi hoce da ostave neki trag pa tako i ove vrste sto pisu. Razgovor vodila Dubravka Vojvodic

- 17:55 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

03.07.2006., ponedjeljak

DEMIAN

28. jul, 2006. Prošle subote – kunem se svojim omiljenim bendom Towers Of London – negde oko tek propupele ponoći, skroz mokar od zrenjaninskog piva, negde na pedesetom kilometru ispred Beograda, odlučim da u sledećem textu za Feral u prvom pasusu ne pominjem dr. Vojislava Koštunicu. Probaću, kažem, mrmljajući sebi u bradu, da ignorišem predsednika Vlade na isti način na koji on godinama ignoriše sve nas: jeste da ga zabole q što ga neće biti u uvodnoj rečenici za hrvatsko glasilo, ali ću bar dokazati sebi da se nisam adiktivno navukao na budalu, preživeće Feral bez Kalašnjikova u eksplikaciji. Sve mislim – neće valjda da u sledećih 72 sata napravi sranje kako bih morao da ga pomenem, neće valjda da ide na Kosovo iz "privatnih i religioznih razloga" kako je ponizno i najponiznije objasnio u molbi UNMIKU glede polne želje da ga ipak puste na teritoriju koja "pripada Srbiji", neće valjda da u London vodi ministra policije (onog koji je u mladosti obijao kioske) ili svog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića koji izgleda kao cirkuski napuhani Bin Laden s kokardom i bradom. Sve hoće Koštunica: zajebao me u tjednu u kojem direktno iz Londona, s razgovora s Tony Blairom, putuje u Gračanicu ("privatno") da uz penisoidni oblik sveća, hladovine, mistične smajlovićske erotike obnovi Veru u Srpstvo, usred histeričnih tropskih vrućina koje su neobjašnjivo ali indikativno napale Srbiju čim je Crna Gora postala nezavisna a pregovori o tzv. Kosovu ušli u fazu letnje zajebancije pod firmom razbibrige. Čak i da su mi Towers Of London održali koncert u stanu u soliteru na Zvezdari – morao bih da priznam da nam je Predsednik Vlade nenadjebiv; način na koji je Koštuničino odelo skrojeno – o Nikitoviću ili Joćiću da ne govorim: jasno je iz teških tv snimaka kako SAO-nose ono što im je silom kupljeno – patološki svedoči da je dr. Vojislav nepovratno izgubljen u istočnonemačkom fashion-weeku za vreme Honeckera kad se, jebi ga, znalo tko nosi odelo a tko u prugastom sedi u zatvoru kao izdajnik domovine. Koštunica je – usred Londona, ozloglašenog po ručno rađenim odelima – izgledao kao da su ga upravo pustili iz DDR zatvora u kojem je proveo pedeset godina, sav zgužvan, nervozan, umoran, izraubovan, izjeban i nesrećno tužan dok je govorio kako "Srbija postaje umorna od stalnih pritisaka i uslovljavanja", kao DSS robot ponavljajući hit floskulu da "za izručenje Mladića ne samo što postoji politička volja, nego su na zadatku njegovog lociranja angažovani apsolutno svi potencijali koje jedna demokratska država ima na raspolaganju", što, prevedeno na engleski, znači da ništa od ovoga nije istina jer dr. Voja po defaultu laže, jebe se njemu za Mladića usred Londona, važno je samo da stigne do manastira Gračanica gde će, u verskoj ceremoniji, obezbediti da smajlovićkina sveća koju bude držao bude dovoljno erektivna da izdrži da ne izgori dok Kosovo ne preda Albancima, kako mu je već u Londonu – without candles – već rečeno, uprkos modnim detaljima. Poslednja nada dr. Koštunice: da će vrućine toliko zajebati The Serbs da neće biti sposobni da razmišljaju na visokim temperaturama koje, vekovima, ugrožavaju srpsko mentalno biće osetljivo na sve iznad petnaest stepeni, počelo je da pokazuje efekte; tzv. politički nedeljnici na naslovnoj strani bave se krucijalnim teritorijalnim pitanjem – jebe li Arkanova Ceca nogometaša Dejana Stankovića ili je u pitanju reverzibilni erektivni proces; u sve se uklapa "letnja šema" B92 da na radiju i televiziji narednih meseci obustavi sve političke emisije – jer je summer-ideja hedonizma jača od svih nas, kao lično priznanje kolektivnog poraza pred snagama mora & turizma, ali pomalo i oduševljenog Koštunice očekivano presrećnog što se njime nitko neće baviti mesecima. A i zašto bi, zar ovo nije summer 2006, ko sad da po ovim vrućinama pominje Srebrenicu, ratne zločine, Ratka Mladića, Radovana Karadžića, četvorogodišnje bombardovanje Sarajeva, logore u Prijedoru, granatiranje Dubrovnika i Šibenika, zar nezavisna Srbija ne sme da se malo opusti, da zaboravi, da izbegne Crnu Goru i ode u uvek prijateljsku Grčku gde će se Srbima ulagivati sukladno svakom uloženom pravoslavnom evru? I onda me, ispravno se sećajući početka teksta, pitate koji sam qu tražio u Zrenjaninu, u petak veče? Bio na tribini s par prijatelja/profesora iz Vojvodine kad sam u zao čas otkrio da je s nama nekakav američki diplomata iz bgd ambasade koji je spremio "paper" glede srpskih dešavanja, što je od samog starta izgledalo sumnjivo, da bi se, logično, pretvorilo u politički horror – Towers Of London rekli bi "Kill Your Pop Scene" - čim je Amerikanac (imenom: Demian) krenuo da u DSS oduševljenju govori kako je Vojvodina primer "sukladnog života", jedno vibrant-dynamic-društvo, sve zahvaljujući Vladi Srbije (bosanski: Koštunica), milina jedna, nigde napada na Mađare, nigde radikala u vlasti, nigde fašista od kojih Vojvodina vrvi. Slušam Amerikanca čije numeričko ime 666 ne sluti na dobro: čujem kako kaže da je Vojvodina poznata u svetu jer je tu rođen Darko Miličić (košarkaš Orlanda), čujem kako se 666 divi mađarskoj emisiji "Idol" koja je imala vojvođanske pesme... što on smatra ličnim uspehom dr. Koštunice, sve uz priču kako je današnja Vojvodina primer sukladne radosti i ekstaze. Izdržim Demiana i onda iz mene provali sve što je Koštunica sublimirao u ovom imbecilnom američkom telu s DDR odeždom: prvo Demiana obavestim da je idiot, da je upravo postao član Koštuničine stranke, da može uvek da me oralno zadovolji zajedno s ostalim sekretarima i da se, hrvatskim jezikom, goni u pizdu lepu materinu, serem se na činjenicu da zbog ovog incidenta nikad neće dobiti američku vizu. Jer, ono što je US Demian izgovorio savršeno se uklopilo u odeždu dr. Kalašnjikova u Londonu: sve savršeno, mi najbolji, postoji politička volja... Uz pomoć prepametnih (maloletnih) klinki iz Liberalno Demokratske Partije koje su smehom obeležile Demianov pad u Koštuničino ništavilo, Tribina se okončala kao najbizarnije saznanje da je Demian samo usa-glasnogovornik one politike koja se podlo pravi da ne zna ništa i da je u svemu, tobože, nevina. I uprkos svemu – čak i činjenici da je Demian pobegao kao pizda čim se tribina završila, zaprepašćen što se Luković nije oduševio Amerikancom iz ambasade – ostala mi je namera da dr. Voju ne pominjem u prvom pasusu. Ali, nije moglo. Jebiga, srpska istorija je koštunički tako teška da se London ne da porediti s Gračanicom. Ko shvati, zadovoljiće se svećom! Ili što bi Towers Of London kazali: "Fuck It Up." Precizno pravoslavno!

- 11:46 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -