Marketing
Interview: MILENA ZA SVA VREMENA
Karlovi Vari, 4. jula o6
Mlada beogradska dramska spisateljica i pesnikinja Milena Markovic, poznata publici po hit predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, predstavila se na Filmskom festivalu u Karlovim Varima kao scenaristkinja filma “Sutra ujutro” Olega Novkovica, a u intervjuu govori o radu u tandemima, zenskom pismu, radikalizaciji drustva, slavi, ambiciji…
Njeni “Paviljoni” i “Sine” su hit predstave, a od pre nekoliko nedelja taj uspeh predstoji i “Brodu za lutke”, u reziji Slobodana Unkovskog. Paralelno s dramama, istakla se i kao pesnikinja (Pas koji je pojeo sunce, 2001; Istina ima teranje, 2003), a evo je vec i na filmu. U tandemu s Novkovicem (Kazi zasto me ostavi,1993, Normalni ljudi, 2001) radila je “Rudarsku operu” o umirucem rudarskom gradu - magnatu Boru, u kojem danas ljudi lagano umiru u svakom smislu (prikazan na Festu) i igrani scenaristicki prvenac “Sutra ujutro”, prikazan 2. jula sa upadljivim uspehom kao svetska prmijera u Karlovim Varima. Domaca publika ce taj film videti kao evropsku premijeru na Palicu (15. do 21. jul 2006).
Film “Sutra ujutro” prikazan je u takmicarskom programu “Istocno od Zapada” na 41. festivalu u Karlovim Varima, a prica se da ce u zvanicnoj konkurenciji zatvoriti ovogodisnji Palic i mozda biti jedini domaci film u konkurenciji. Oni koji su videli film, slazu se da snazi te ljubavne i drustvene drame koja “udara”, znatno doprineo scenario Milene Markovic.
- Tandemi u umetnosti nisu retka stvar. Vase poetsko spisateljsko bice kao da je naslo pravog filmskog sagovornika u reditelju Novkovicu ili se varam? Sta vas vezuje, a sta razdvaja?
Milena M: Ja imam visoko profesionalno misljenje o reditelju Olegu Novkovicu zato sto spada u beskompromisne autore. Obicno je slucaj, kad je rec o filmu, da scenarista slusa instrukcije od reditelja i tu je bitno poverenje. Kad je rec o dramskom tekstu, to je moje, film je do reditelja. Prema tome, bilo kakvo razdvajanje misljenja sa rediteljem, koji god da je ucesnik procesa u pitanju, postaje problem za projekat. Vezuje nas posvecenost pozivu.
- I kako “trpi” jedan umetnik od drugog kad rade zajedno. Gde i kako pocinje zajednicka “stavralacka radost”?.
Milena M: Kada se bavite filmom ili pozoristem, onda puno umetnika mora da radi zajedno, to je kolektivan cin. Mi smo se za to skolovali da radimo jedni sa drugima i to je jedna stvaralacka radost.
- Na kraju rec je o pretakanju vase snazne ljubavne i drustvene drame u slike...
Milena M: Nikad ne moze biti rec o pretakanju, nego o ozivljavanju.
- U vasoj prici glavnu ulogu ima Nenad (Uliks Fehmiu), a zapravo glavnu rec i odluke donose zene Aleksandra (Nada Sargin) i Ceca (Rada Tomovic). Zanimljivo, da li je to nesto “prevedeno” iz vaseg zivotnog iskustva, ili...
Milena M: Ne bih bas rekla da glavne odluke donose zene, to je zanimljivo vidjenje, ja se uopste nisam tim bavila. Izmedju ostalog, u toj ljubavnoj drami je rec o tome da covek nekad ne moze da donese odluku, sta god da uradi ima odredjene posledice i nema razresenja. Zenski lik Sase (Nada Sargin) samo zivi onako kako misli da treba, a to nekad postaje nemoguce u realnim okolnostima, u svetu koji se promenio.
- Uostalom, sta zivotno iskustvo znaci za svako, pa i pisanje pesama, izuzetno uspesnih pozorisnih drama, filmskih scenarija...?
Milena M: Zivotno iskustvo je jedna banalna i promenljiva kategorija, svet sa moze osetiti svakojako ako ga osecas, price o iskustvu su pokusaj mediokriteta da mistifikuju ili demistifikuju proces stvaranja koji je krvav i ozbiljan.
- U knjizevnosti “zensko pismo” je vise nego evidnetno poslednjih desetak godina, u dramskoj literaturi predvodnica u tome u skorije vreme je svakako Biljana Srbljanovic, pa joj se onda vi pridruzujete. Moze li se reci da se u izvesnom smislu zacelo jedno “zensko filmsko pismo” u nas, pocevsi od Biljane Maksic, Hajdane Baletic (Disi duboko), Milce Piletic (Opet pakujemo majmune) i, evo i vas, ili je to po vama proizvoljna kavlifikacija u datim uslovima?
Milena M: Ja ne vidim nikakvu vezu moga rada sa radom mojih koleginica koje ste spomenuli… Ne vidim sto bi se neko povezivao po polnim karakteristikama. Ne zanima me zensko pismo nego ljudsko. Tek za nekoliko decenija neko moze ozbiljno da sagleda tu situaciju, pa da kaze sta se i kako zacelo. U svakom slucaju, lepo je da ima puno radova, bilo proizvoljno ili ne.
- Kako komentarisete cinjenicu da je u svetu sve vise zena filmskih rediteljki, scenaristkinja, izrazitih autorskih licnosti, a da u Srbiji stvari stoje drugacije. Nije to samo pitanje novca, rekla bih...
Milena M: Nasa sredina je postala izuzetno nepovoljna u poslednjih 15 godina zbog radikalizacije drustva koje je frustrirano sa svih strana u potrazi za identitetom otislo u neke prosle, patrijarhalne modele. Tako i mlade zene, umesto da rade na sebi imaju neki drugi sistem vrednosti. Sto se tice inostranstva, nema ih sve vise i vise, tamo nema tih polnih podela, kad je rec o zapadnom drustvu.
- Recite nam nesto o songovima u filmskoj prici “Sutra ujutro” i njihovom izboru. Oni su prakticno vezivno tkivo filmske price filma. Cija je to ideja i ko je smislio da ih izvodi bas Milos Vlalukin?
Milena M: U filmu postoji jedan song, nema ih vise, ne znam zasto imate utisak da ih ima vise, to je jedan isti song. Ideja je reditelja bila je da se napravi song koje izvodi Sima (Vlalukin). Ja sam napisala song i zajedno sa kompozitorom Miroslavom Mitrasinovicem napravila muziku. Da bih vam odgovorila zasto bas taj lik peva song morala bih da prepricavam i tumacim film… Kad film ode medju ljude svako ce to shvatiti na svoj nacin.
- Uopste, koliko ste uticaja imali na kasting, koji je pravo osvezenje za domace “filmsko nebo”, mada vecinu dobro poznajemo iz pozorista?
Milena M: Ja u pozoristu i u pripremama za film mogu imati predloge koga bih volela, ali tu je uvek odlucujuci uticaj reditelja.
- Da li su “izabranici” sasvim odogovarali vasoj ideji o karakterima ili biste nesto menjali? (Uliks Fehmiu, Nada Sargin, Ana Markovic, Rada Tomovic, Milos Vlalukin, Ljubomir Bandic, Danica i Lazar Ristovski)?
Milena M: Ja sam organski ucestvovala u procesu snimanja filma, radila sam i kostim, nisam neko sa strane, izabranici su savrseni, moji su.
- Uvek me je zanimlao kako pisac tekstova, scenarija oseca kad prvi put na ekranu odgleda svoju pricu. Pa, kako ste se osecali. Sta ste prvo rekli, ako ste nesto rekli?
Milena M: Sad se ponavljam, ali bila sam na pripremama, na snimanju, u montazi, gledala razne faze filma, osecam ga kao svoj tako da nisam imala to iskustvo da vidim odjednom na ekranu nesto pa da mogu da odgovorim na pitanje.
- A sta sad kazete kad su se stvari malo slegle?
Milena M: Mislim da je film mnogo dobar.
- Sta su cari usamljenickog pisuceg cina, pa onog kad se sve desi na “daskama koje zivot znace”, a sta osecate sada kad je za vama iskustvo velikog ekrana?
Milena M: Cekam da pocnem da radim nesto novo.
- Da li cete sutra ujutro, kad stanete pred ogledalo reci sebi: “Milena, postala si zvezda”?
Milena M: Necu.
- Imate li tu vrstu ambicije?
Milena M: Ne.
Sta je sustina vase ambicije?
Milena M: Nista.
- Da li je pisanje bilo koje vrste jeste ambicija ili je to nesto drugo?
Milena M: Sve sto radi bilo koje ljudsko bice je ambicija ako tako posmatrate. Ne znam sta znaci pisanje u vrstama, ako mislite na knjizevne rodove tu isto ne postoji podela po ambiciji, nego po formi i strukturi. Svi ljudi hoce da ostave neki trag pa tako i ove vrste sto pisu.
Razgovor vodila Dubravka Vojvodic
Post je objavljen 06.07.2006. u 17:55 sati.