16.02.2006., četvrtak

Otvoreno pismo Goranu Kneževiću – reakcije - Đoka Vojnović Kojot

Očekivao jesam, ali ne baš na način koji me je naveo na ponovno oglašavanje – reakcije na otvoreno pismo koje sam uputio predsedniku zrenjaninske opštine Goranu Kneževiću. I, reakcije uopšte, na način primeren sredini. Koliko god se nekome učinilo da je i ovo ukucavanje deo nekakvog privatnog rata i frustracija, ja javno oglašavanje vidim kao (pod ovim okolnostima) jedini način da se isprovociraju makar polemike o, naizgled lokalnim, temama koje ne određuju samo moju sudbinu. I, ovoga puta neću odustati. Doleteo mi je, dakle, pre nekoliko dana drag poznanik, usplahiren, preneraženo saopštavajući da izvesni o meni vrlo ružno govore u pozorišnom klubu. Rekao sam da je to u Zelenom Zvonu bila praksa i dok je bilo stecište julovaca, pa što ne bi i sada kada je prekršteno u „hram demokratije“. Peti oktobar dvehiljadite, a moguće i šesti, bio je izuzetak. Ne znam da li sam ga umirio. To ružno govorenje za podlogu je imalo pismo koje sam namenio Kneževiću i javnosti. U roku od samo nekoliko dana nakon njegovog objavljivanja javilo se desetak „dobronamernih“ koji su me obaveštavali da je tim povodom „ovaj rekao ovo, a onaj ono i da je Goran strašno ljut i da...“. Sve sam ih oterao u pizdu materinu. To je vulgarno, znam, ali po meni je drastično vulgarnija tišina koja me okružuje u momentima kada otvoreno dirnem teme na način koji je i moguća kritika. Koliko god taj način izgledao neformalan, iza svake reči, rečenice, ocene i imena su argumenti, činjenice i zbilja je teško u ovom slučaju očekivati da se bilo ko iz Radio Zrenjanina, odnosno pokojnog NIRDJP Zrenjanina oglasi. Njih je stid i sramota zbog mnogih stvari koje su činili i zbog mnogih koje nisu, a najviše zbog onoga što vide u ogledalu koje im je ponuđeno, a moj javno izrečeni stav je osuda podrške koju im je Knežević, kao predsednik opštine pružio. Ništa više, jer, paradoks je i to neka dojavljivači dojave gde već treba, da smo proteklih dana sticajem okolnosti predsednik Knezzevich i ja imali učestalu komunikaciju. Posledica su bile objavljene ekskluzivne vesti koje se nisu ticale samo zrenjaninaca i zbog toga se dobro osećam, a posebno zbog činjenice da je tokom tih proteklih dana još jedan zrenjaninac ušao u kuće žitelja Srbije i da ga više nije potrebno nikome posebno predstavljati. Po meni je to kvalitet, ali to ne menja moj stav o podršci koja je data, pa da to ne ponavljam. Nego, evo javnosti i kukavicama još malo radosti. Dopuna ove teme u vidu obraćanja predsednicima upravnih odbora... Ediju Darušiju koji vodi odbor NIJP Zrenjanin i Vladimiru Šperu koji... isto to u Radio Zrenjaninu. Daruši se u nekoliko navrata išćuđavao i zgražao kada sam od njega pokušao da dobijem odgovor na pitanje – hoće li i kada da mi odgovore, on i direktor pokojnog NIRDJP, a sadašnjeg NIJP Zrenjanin, Vojislav Mika Došen, na neka pitanja postavljena u dopisu koji sam toj firmi, odnosno njima uputio još januara prošle godine. Pokušao sam sa dotičnim da opštim lepo, pa nepristojno, ali bez uspeha, pa hajde da probam javnim obraćanjem: hoćete li Daruši malo da se raspitate u tom kolektivu da li sam ikada tamo bio zaposlen, ako jesam kada sam i pod kakvim okolnostima izleteo iz te firme, da li je neko iz te firme protiv mene podnosio krivičnu prijavu i ako jeste kako je taj ceo cirkus završen, da li je krajem devedesetih bilo vanrednih sastanaka u tom kolektivu na kojima se pominjalo moje ime, da li je bilo falsifikovanja spiska zaposlenih i slično. Vojislav Došen zvani Mika na ta pitanja definitivno neće, ne zna ili ne sme da odgovori, nego mi je samo jednom krišom doturio nekakvu fasciklu u kojoj su bila navodno neka bitna dokumenta, a reč je zapravo o selektovanim ceduljama koje nikome ništa ne znače. Vladimiru Šperu imam da predložim samo da, obzirom da je predsednik upravnog odbora Radio Zrenjanina, ili kako se već sada zove ta firma, zatraži od zaposlenih informaciju o tome pod kakvim okolnostima je njegov brat. Darko Šper 1998. godine napustio redakciju zajedno sa više od dvadeset novinara i saradnika. Vladimir me je, inače, nakon što je kao kadar „Odbrane Zrenjanina“ predložen za tu funkciju pitao „a šta to predsednik upravnog odbora treba da radi“, na šta sam mu odgovorio: „da prima platu“. Eto sada novog predloga: uradi to Vladimire i nemoj više da mi šalješ ružna, birokratska pisma sa pretnjama i ogromnim pečatima. A kada je reč o reakcijama i pretnjama evo i priče: pre nekoliko godina najavio mi se, pa je zatim na moj predlog došao u redakciju Radio Kojota predstavnik firme Dragić sa primedbom „da se gazda ljuti“. Gazda je Mile Dragić, a ljutio se zbog ankete objavljene na Kojotovoj web stranici. Ponudjeno pitanje glasilo je: Da li su tvrdnje da je Mile Dragić ratni profiter i kirminalac ili da su DOSovci seronje... a ponudjeni odgovori su bili: kršenje zakona, kleveta, iznošenje istine i slično. Elem, predstavnik firme, izvesni Ljubiša, ako dobro pamtim, krenuo je sa pričama o tome kako to narušava ugled firme koja... bla, bla, bla... proizvodnja humane ratne opreme, zapošljavanje ljudi... Na moje pitanje odakle se stvorio u Zrenjaninu, čovek je odgovorio da je sredinom devedesetih došao iz Bosne, na šta sam mu ja uzvratio da je u Zrenjaninu dvadesetak hiljada porodica do devedesetih živelo i od proizvodnje hrane, a ne pendreka. Tada je prekinuo tiradu, jer sam ispričao i dogadjaj iz novembra 96. godine kada nekoga pandur okarapi pendrekom u Beogradu, na Terazijama, ispred robne kuće i ovaj je preleteo do hotela Moskve, koji je, uzgred, sada Dragićev, popio je asfalt i izgovori sledeće: „Dragiću, najebaću ti se majke, kad, tad!“. Dotični Ljubiša, koji je sedeo naspram mene, belo je gledao, pa sam mu pojasnio: u vreme velikih građanskih protesta demonstrante su, između ostalih, lemali i zrenjaninski panduri - specijalci naoružani pendrecima kojima je policiju snabdevala firma Dragić. Nakon tog razgovora niko mi se iz te firme nije više javljao, a ovu priliku iskoristio sam prosto da saopštim činjenicu da je jedan od prvih većih poslova kompanije Dragić bio pravljenje pendreka u sred Zrenjanina i na sramotu zrenjaninaca u vreme velikih socijalnih i političkih previranja i promena uz koju nikako ne idu priče o humanim aspektima bla.bla.bla. I još nešto: moje mišljenje i stavovi o Srpskoj radikalnoj stranci su poznati. Ja sam iz grupi malobrojnih koji su šestog oktobra dvehiljadite zagovarali lustraciju i zabranu rada partijama poput SRS, SPS i JUL, pa je moja porukama pojedincima iz te stranke koji su se predamnom nedavno seirili i cerekali i ovako javno ista ... ono što sam ja uputio kao kritiku Goranu Kneževiću nema veze sa vašom farsom o traženju njegovog opoziva. To na šta ja pokušavam da ukažem daleko je ozbiljnije i potkrepljeno je argumentima. Đoka Vojnović Kojot

- 18:02 - Komentari (1) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -