Na kavi s prijateljicom

Unatoč nedostatku vremena i poteškoćama pri čitanju (za tri dana ću po prvi put dobiti naočale…stari se) ipak završih knjigu «Udaj se za mene» John Updike-a, jednog od najvećih živućih američkih književnika, koji je dokazao i ovim romanom da ga s pravom smatraju autorom, koji je napisao najbolje stranice o instituciji braka (sjećate li se nekadašnjih «Parova»?). I sad, iako u romanu detaljno prati dramatične trenutke u životu dvaju bračnih parova i njihove pokušaje da razvrgnu, odnosno očuvaju brak, mi ipak nećemo pričati o braku, preljubu, i svemu što uz to ide (dvojbe, kolebanja, strahovi, žudnja, grižnja savjesti), ne ovaj put…

Na temu posta sam bila potaknuta izjavom jednog od glavnih junaka, koji u trenutku priznanja da je zaljubljen u drugu, kaže vlastitoj ženi:

«Ona je moja. Pripada mi onako kako mi ti nikad nisi. To jedva mogu opisati, ali kad sam s njom, ja sam na vrhu. Kad sam s tobom, mi smo rame uz rame jedno drugome.»

Da li se, doista, muškarcima više sviđaju žene koje u njima vide zaštitnike, plaše li se «jakih» žena? Griješimo li ako preuzimamo sve više obaveza i ako smo sve manje «ženstvene»?

Ustvari, što mislite, kakav tip žena se obično sviđa muškarcima?

I nemojte se ljutiti ako vas ne obilazim često ovih dana, ulovila su me križa (stari se…), pa sam nešto manje za kompjuterom.