Naše zdravstvo, način organizacije i samog rada. Uvijek me iznova inspirira na glupost
Kako sam intenzivno boravila na kirurgiji 2,5 godine, operacija za operacijom, uspjela sam prokljuviti one silne starce i njihovu potrebu da svima ostalima zagorčavaju život.
Doktori inače, bar kod nas, rade od 7. Treba im pola sata da popiju kavicu, obave vizitu i svašta nešta do 9. U ambulantu silaze oko 9 i 15. To se odnosi na sve ambulante po bolnicama. Bar kod nas. Tu dolazi do prve nepravilnosti.
Babci i đedovi su u abulanti već u 5:30, najkasnije 6 (oni kojima je prijevoz kasnio). Svima nama na pamet pada ideja kako ćemo se ustati ranije i zajebati sistem tako da prvi budemo pred vratima sa osmijehom malog pionira. U pola 9 ulazite u ambulantu, osmijeh vam se smrzava na licu i lako moguće da će vas uhvatiti žgaravica. Otprilike 120 staraca je zakrčilo ambulantu, razbacali su sva ona silna pomagala tipa štake, hodalice, ruke noge...
Vi se junački bacate u trk do šaltera sa sestrom. Potajno se nadate da radi godina nisu toliko brzi kao vi. Ali i taj plan pada u vodu jer vas bakice hvataju za rukav, dedeki podmeću štapove a one iz zadnjih redova vas časte rečenicama tipa ; "juuuuuu, kakva je ova današnja mladež" "pogledaj kako se gura preko reda" " mi smo stigli ovdje prije tebe" itd.itd.
Pola sata ćete se crveniti i pokušavati im objasniti da samo idete do šaltera da date uputnicu i uzmete broj. To potraje oko pola sata, 45 minuta, ovisi o bioprognozi.
Na kraju, kada ste uspjeli uvjeriti većinu prisutnih puštaju vas do šaltera i dobivate broj 38. Sestra sa vrata viče ; brojjjj dvaaaaaa, broj dvvaaaaaa". Pada vam mrak na oči. Narednih 5-6 sati pokušavate ubiti vrijeme gledajući zgodne mlade med. sestre i nadate se mladom zgodnom kirurgu (ništa od toga).
Stoički podnosite sve smradove, prdeže, hračkanje, ne kupanje, starce koji su doručkovali dve loze i ćevape s lukom. Koncentrirate se na spuštanje želudca koji vam stoji u grlu. Spavanje je nemoguće jer se ona deračina ponavlja svakih desetak minuta kada netko mlađi uđe u ambulantu.
Otprilike oko 3 popodne sestra urla ; "brojjjj trideset triiiiiiiii, trideset triiiiii".
Mislite si "još malo, još malo, još pola sata, sat i unutra sam". Ali da ne bi sve bilo tako divno kako mislite, otrpilike oko broja 35,36 doktor izlazi i ide na ručak u kantinu.Tada ih nema po sat vremena. Osjećate se kao da ste pali u septičku jamu ili takvo nešto.
Hoćete li ostati i čekati ili otići kući u suzama je totalno individualna stvar. Viđala sam i muškarčine na rubu suza koji to nisu mogli izdržati i odlazili su. Masu puta sam i ja otišla. Smrad je bio nepodnošljiv.
A zaključci su slijedeći;
Od sto pacijenata u ambulanti, realno gledajući, stvarno bolesnih je oko 20-25 ljudi. Ostali su došli na druženje. Jasno mi je da su većinom ti starci usamljeni ali damn! Zašto ne pozovu ekipu kući? Ili u parkić? Ili u štalu? Zašto se moraju družiti po ambulantama?!?!?!
Drugi zaključak ili bolje rečeno je pitanje; "Koja budaletina ih pušta u šest ujutro u bolnicu?!??"
Jedini način da ih ušutkate je taj da izazovete šok. Načini toga su na vama. Hoćete li padati u nesvijest, hoćete li zaurlati na njih ili nositi bejzbol palicu sa sobom je totalno individualna stvar.

Zato ja pozdravljam najstariji način ulaska preko reda ; mito i korupcija Vrečica sa kavom i bombonjerom je garantirani ulazak mimo starih kenjaca. Nekada sam se strašno pjenila i ljutila na ljude koji su to radili, a nakon 2,5 godine prakse ih potpuno shvaćam.
Jer dve su opcije; ili ćete se prikloniti pokvarenjacima koji si put otvaraju vrećicama sa poklonima ili ćete imati trajne posljedice od starih kenjaca. Opet je izbor na vama