Ovo je mozda najduza pauza izmedju blogova ali se ona desila zbog mnogo razloga i mnogo stvari koje su mi se desile u medjuvremenu.

Za pocetak, pre par dana smo uspeli da odvedemo baku u dom ( tacnije ne mi nego je socijalna radnica mnogo pomogla ) ali sam se ja sa tetkom i bakom opet vozio u kolima hitne pomoci jer smo sprovodili baku u dom.
Svi kazu lepo je tamo, medicinski radnici tamo su zaista prijatni ali nikako mi nije moglo iz glave izaci da baku smestam u dom, da je fakticki teram iz stana u bolnicu mada znam da je tako najbolje za sve...
A ponajvise najbolje za nju.
Ceo taj dan posle sam se osecao prazno. Nije to bio osecaj krivice nego vise strah, strah od shvatanja da ce ona sigurno umreti, da tetka uskoro ide kuci (i otisla je danas) i da stvari ZAISTA vise nisu kako su nekada bile. Sve sam ja to i ranije nekako shvatao ali nisam zeleo da prihvatim istinu... Sada me je odjednom sve saseklo. Secam se kada sam izlazio iz doma... nisam osetio ni tugu, ni zadovoljstvo ili olaksanje, ne znam ni sam kakvo je osecanje bilo. Jednostavno mi je taj dan bilo svejedno za sve... mozda je najblizi opis teska ravnodusnost.
Osetio sam neku promenu na meni kasnije taj dan, jednostavno nisam mogao vise biti isti, ne mogu ostati "ona ista budala" moram postati drugaciji i okrenuti se za 90 stepeni za pocetak. Pazite kada sam neke stvari kao net smanjio zato jer se bojim racuna za telefon (i ovo sada kucam offline pa cu samo copy - paste). Doduse kod nekih stvari sam se jako razocarao i ne mogu shvatiti kako ljudi takvi mogu biti? Skontao sam da i ja moram biti slican da bih preziveo samo sam siguran da se moze i drukcije a ne biti pizda. Jer istina je da ti u nekim stvarima oni koji bi trebali biti najblizi budu najdalji, evo samo jedan primer moj ujak koji je u Nemackoj, niti je zvao da pita za stanje njegove mame, niti je pozvao telefonom ijednom da pita kako je, niti se ponudio da pomogne. I sada bi to trebalo da je familija i da mi je najblizi rod i najbliza osoba kojoj se za sve mogu obratiti.
Jebem ga 1000 puta su mi blize osobe prijatelji koji su mi mnogo vise pomogli nego toliko mili rodjaci.
A opet ma koliko se trudio ne mogu biti pizda kao neki... ne kazem da su svi pizde, daleko od toga, ali u zivotu ste SAMI dok jednog dana ne napravite svoju porodicu. Majke mi ako ikada budem imao dece (namerno govorim u mnozini) trudicu se da ih naucim da se jednostavno cene medjusobno i da se ne svadjaju nikada.
U svakom slucaju ovde je glavna stvar to da se osobe koje su vam bliske i drage ne odredjuju nego nalaze.
Znam to sada totalno... jednostavno sam otvorio oci za mnoge stvari.

Ima tu jos price o familiji ali vas necu daviti vise time (ne morate mi se zahvaljivati sada)
Sinoc sam zbog nekih stvari koje su se desile (mozda jednom i o tome budem pisao ali ne sada) resio da jednostavno presecem stvari i da glupost ode kroz prozor. Danas sam cak uspeo da sebi spremim pire i pecena krilca, znam da to ne zvuci kao nesto posebno. Kuvari i domacice to non stop rade, ali ovaj put sam to bio JA!!! Sve solo uradio znaci ama bas sve...
Znam da mnogi od vas to vec odavno rade, i zbog toga osetim sramotu sto to jednostavno nisam jos odavno naucio da radim...
Jednostavo osetim neku transformaciju koja jos nije kompletna u meni ali se desava, samo mi je odvratno sto se sve ovo u zadnje cetiri godine moralo desiti da bih se ja osvestio...
Da li sam ja toliko nesposoban?
Nisam samo se moram jos aktivirati i biti jos odlucniji oko svega i prestati da kucam ovo i obrisati posudje.

Ali znajte jedno se nikada nece promeniti uvek cu biti Marko Zec i uvek cu imati moju licnost.
Zbog svega ovoga sam toliko zakasnio sto se bloga tice i nadam se da cete mi oprostiti :)




vas Mad Zec