....
to je kod mene uvijek tak. dan počne savršeno i sve do jednog trenutka, dok se već sve čini savršeno, nekaj se desi i to poruši sve kaj sam cijeli dan gradila. sreću bez temelja. danas je bilo sve ko iz snova, čista perfekcija kojoj svi tolko težimo, a ja sam ju skoro dotakla. i onda sam ga čula i gotovo. pad u dubinu bez dna, kraja, prokletog završetka. njemu se neda ništ, ne srdi se, al mu je glas ko da bi mi najradije poklopil, mora se učiti, nema vremena pol sata kaj se nademo na je...oj kavi, sutra nejde van... ma molim te! kaj mi je to trebalo? dobro mi je vlatka rekla. zbog čega ste prekinuli prvi put, zbog toga budete prekinuli i drugi put i svaki put dok budete skupa. ali ja bi bila prepametna da ju bar 1 put i poslušam. a najgore je to kaj mi je tolko prokleto stalo do njega, i tolko me ta ljubomora izjeda i proždire sve više i više, ko neki termit ljudožder. zakaj sam uopće dozvolila da mi nekaj tak radi? Ma bila sam glupa. rekel mi je odma na početku da nema baš puno vremena za nekva druženja, al ja i moja samozavaravanja su iznad svega. mislila sam da ja mogu tak da se vidimo 2, u rijedim slučajevima 3 put na tjedan. opet prikaz mojih samozavaravanja i tak sam ko konj koji vidi samo ispred sebe, nikad ne pogleda i malo okolo. nakon kaj smo prvi put prekinuli sam bila s drugim ljudima i stvarno sam trudila da ne razmišljam o njemu. kaj radi, di je, s kim je, dal mu se svida ko, dal misli na mene... ali ne. ja sam u svakoj muškoj osobi koja mi se približila tražila njegove karakteristike, njega, njegove geste, pokrete, njegov pokret usana, njegovu boju očiju, njegov osmijeh i smijeh, njegove bijedne fore na koje se uvijek nasmijem kolko god bile glupe. al ko god drugi ispričal nekvi glupi vic, nisam se smijala. i dok sam se sjetila da sam prije nekolko mjeseci umirala od smijeha dok sam čula neš takvo, postala sam depresivna. ko i sad. trebam lithium. trebam taj usrani antidepresiv, trebam minutu sreće, zadovoljstva sa sobom i svojom okolinom. zadovoljstvo sa cijelim društvom, populacijom koja mentalno i moralno sve više opada i ne znam di je tome kraj. zanima me zakaj se tolko mučim oko njega. istina, volim ga i nije mi bad to priznati. al kaj je moguće da je to ono pravo? imam tek 16 godina. i kak dalje? i ak budemo dalje skupa, kaj bude se desilo kad on za par mjeseci ode na faks u zagreb na tu arhitekturu. tam bude pun ku..c novih ljudi, vidali budemo se još i manje nego sad, čuli budemo se možda par put tjedno i kaj bude to onda na kraju? mučenje i za mene i za njega. i na kraju dolazi taj kraj. ko i uvijek. a najgore je to kaj dok sad razmišljam da mi, dok si zamislim, uopće ne bi bil problem provesti ostatak života s njim. znam da ovo zvuči malo bolesno nerazumno razmišljanje ili bolje reći sanjarenje jedne ograničene tinejdžerke, al tak se trenutno osjećam.
stvarno se nadam da bude sljedeći blog veselijeg sadržaja. do tad, pozdrav...
... i was cryin when i met you,
now im dying to forget you,
no other sweet misery ...
