LOTOS
27.07.2005., srijeda
Prijatelju moj
|
U nedeljnom hladu kisnog jula koracas tihim korakom, nem kao noc, i mimoilazis strazu. Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje za uzurbanu viku glasne kosave; preko uvek budnog plavog neba prevucen je gust veo. U sumama su umukle pesme, a na svakoj kuci vrata su zatvorena. Ti si usamljeni putnik pustim ulicama, O, moj jedini prijatelju, najmiliji, na kuci je mojoj kapija otvorena ne memoidji je kao san. Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci na svom ljubavnom putu? Nebo stenje kao neko koji ocajava. Nocas mi nedolazi san. Neprestano otvaram kapiju i gledam u mrak, prijatelju moj! Ne mogu nista da poznam pred sobom; pitam se gdje je put tvoj? Na kojoj tamnoj obali crne reke, na kojoj dalekoj ivici hucne sume, kroz koji varljivi ponor senki trazis svoj put ka meni, moj prijatelju! U prvom osvitu cuh sapat; trebalo je da odjedrimo ti i ja, i niko drugi na svetu nije smeo znati o tom putovanju nasem bez kraja i cilja. Na tom beskrajnom okeanu, pored tvog pazljivog osmeha pesme su moje nabujale u melodije slobodne kao vali, slobodne od svih stega reci. Zar jos nije vreme?Zar jos ima posla? Gle, vece se naglo nad obalom, i pri svetlosti koja izdise ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu. Ko zna kada ce se odresiti lanac i kada ce se cun, kao poslednji odsev zalazeceg sunca, izgubiti u noci...? Rabindranath Tagore |
