Ujutro se krene s -13, sunce, seminar i štošta, oči koje bole, odvjetnici koji me iscrpljuju...mnogo posla, a trebao je biti spori dan.

Sada je blizu sedam naveče, ustajem ujutro rano i još dva dana do tjednog .

Ovih sam se dana morala u ne jednom navratu boriti za sebe, mnoge su me stvari neugodno iznenadile, ali to je sastavni dio života. Poput nekih ljudi, koji ne znaju da u neke stvari je bolje ne zabadati nos i da treba pustiti svakome da ima svoju privatnost i da je mnogo bolje šutjeti, nego "lajati" zbog čega sela.

Ne volim osobe koje kažu mišljenje kad ih nitko nije pitao, ne volim osobe koje je vječno strah, koje žele da prašina vječno ostane pod tepihom. Tepihe života treba oprati, a onda i temeljito obrisati prašinu posvuda. Jer kad se uvuče ta prašina vrlo je neugodna i nezgodna i ne izgleda nimalo lijepo. Ni na van ni unutra.

Opet sam u potrazi za cipelama....no ipak moraju pričekati. Da se završe neke stvari koje se moraju završiti. No ipak pomalo šećem, i užasno me je moram priznati netko razočarao....I to vrlo neugodno.

A razveselilo me da....To će pričekati...Mislim što me razveselilo.