Danas se slave Ane. Ona Ana koja je bila majka Djevici Mariji. Imendan za koji znamo. Kao što znamo za Josipovo, Štefanje, Sv. Antuna, Petrovo i Ivanje, možda još kojeg sveca koji nam je blizak.

Od prije nekog vremena u Večernjem se može pročitati crtica o danu koji se slavi taj dan.

Svjetski je poznat Sv.Patrik, dan u ožujku kad se sve zeleni. I u Irskoj i Bostonu i diljem svijeta...

Iako danas svako ime ima u Katoličkom kalendaru, unatoč tome što i nije postojao svetac s tim imenom.

A Ane su danas carevale. A moja Ana je od mene dobila Glow.

Ana je moja šogorica. Lijepa, mlada žena, majka dvoje djece koja se je posve posvetila obitelji i u čijem životu do danas nije bilo mjesta za parfem.

Ne da si ona ne bi ga mogla priuštiti, ali mojoj Ani to nije nešto toliko važno, a i zadnji puta kad sam ja kupila Givenchija rekla je da si nije još našla miris koji bi odista bio njen.

I ja se potrudila. Prodavačica je imala razne prijedloge. Ali ja sam ovaj puta htjela ime, krasnu bočicu i drugačiji miris. I nikako ne onaj koji sam ja imala. Izbor je bio ogroman, a onda sam uočila Glow, od Jennifer Lopez. Naime moja je Ana te građe i rekla zašto ne. S time da je miris doista krasan. Iako ga ja naravno nikada neću kupiti, jer to je sada njen miris. Ima toliko drugih krasnih parfema. Gledala sam čeznutljivo Anais-anais, pa sam gledala Romu, Bulgari i dalje nisam gledala.

Nije bilo potrebe. Ono što mi se najviše dopalo je bio način na koji su zapakirali parfem. Neobičan svijetlo narančasti papir i imitacija nepostojećg narančastog detalja, s crvenom vrpcom preko i naljepnicom s imenom same parfumerije. Dašak Pete avenije. To naravno nije ekstra naplatila.

Odradila sam posao i nazvala Anu, da što mene čeka obzirom da nosim poklon. Odmah je nećak odjurio po Jamničku (nije ga bilo pola sata), a moja je Ana odmah po obliku skužila da je dobila parfem.

Otvaranje, veselje, mirišanje, hvala i hvala i hvala. A nisam kupila zbog tog hvala. Nisam ni kupila zato što je Anino iako jest to bio povod. Kupila sam zato što je to dar koji sam željela dati jer sam u njenoj rečenici : "Nisam naišla na mirisi koji bi bio moj, prepoznala čežnju i priliku za dar."

Cijele godine slušam ljude i kupujem im darove, unaprijed iako neki ostanu i nepoklonjeni. Baš gledam jedno malo stilizirano licitarsko srčeko koje je trebalo biti dar. A još uvijek je tu. Služi kao ukras. Mama ga je iskopala, iz tko zna koje vrećice jer joj nisam rekla za njega.

I rumeni se i čeka pravog vlasnika. Zapravo sam krivo postavila stvari. Ja bih trebala dobiti licitarsko srce na dar, ili bar rumenu jabuku. Da dosita stvari treba postaviti onakve kakve su nekad bile. Barem neke. Doista i zaista neke.