Zagledana u prozor gledala sam današnji pljusak. Šum kiše se pojačavao i stišavao. Nisam o ni o čemu razmišljala iako je preda mnom bila hrpetina papira. Čak ni o njemu, iako mi se polako počeo uvlačiti u misli. Oko, osmijeh, sve mi je polako dolazilo pred oči.

Ovo ljeto kao da i to nije. Barem ne ovdje. Ali ipak ovo je vrijeme smirujuće i poticajno. Lakše se radi. Lakše se razmišlja. Lakše se promišlja.

Kiša je bila toliko intenzivna da je voda prodrla kroz prozor. I opet asocijacije. Voda je nezaustavljiva. Što je to još nezaustavljivo.

Zar ljubav ili se možemo praviti da ista ne postoji. Ili se možemo odreći iste radi nekih viših ciljeva...Naravno da se može. Pa mislim da je to i u redu.

Konačna i posljednja žrtva. Odustajanje od ljubavi jer neke druge su ljubavi važnije...Koje to nisu ili jesu...Stvar je gledanja. Kao i sve u životu.

A on neke stvari zna. Zna da sam mnogo trpila u životu, a na mom licu bore od smijeha. Gutam svoju bol. Nekako mi je bliska, prihvatljiva, navikla sam na nju i ne bunim se, zašto ja...Pa zato...Tako je to. Svako dobi određene karte i njima mora odigrati svoju životnu partiju. A na karte se ne možeš žaliti. I uvijek možeš izgubiti partiju i s najboljim, a ii proći unatoč lošim kartama. Pričam naravno o beli, ako Vam nije jasno.....Možda stoga ne ostavlja traga na mom licu...Mislim tuga...Ne karte :)))

Bore su od smijeha i leća. Kad se pogledam u ogledalo vidim osobu koja se puno veseli....Jutros zelenih očiju....

Kiša je jenjavala....Moje su misli su bile zaokupljene njegovom kosom...U kojima ima sijedih. Upravo zato i stoga ...da upravo zato i stoga...