oslobodi me!
viknuo je taj glas
poznat i drag kao svaki
koji dolazi ispod ledene kore.
nije bilo vremena za razmišljanje
nije bilo vremena za ljetne dane
provedene na ležaljci uz more.
brzo je trebalo otići
u stražnje dvorište ludnice
pronaći ispod trulog lišća
tamnu vodenu kuglu,
igrati se njome i vrištati
tamo pred obzorom
gdje su postavili zid
u koji luđački udaraju ptice.
Ja sam to još kao mlad čovek objašnjavao u tertulijama zapenušanim debaterima i besposlenjacima. Ali ja se ni danas ne izražavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lišen dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne može niko ubediti. A sećam se da sam još tada govorio ovo: za mene ima samo jedan način slikanja. To je način moje pokojne tetke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gledao sam kako ta moja tetka uči svoju kćer, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. Čunak je leteo i vratilo lupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri svakoj niti i svakom udarcu.
- Zbijaj, zbijaj to bolje! Što ga žališ? Zbijaj to jače!
Mala se povijala pod tim rečima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta često zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojčicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi viče oštro :
- Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!
Celog života ja sam slikao pod devizom te priproste i oštre žene. (Svi koji nešto vrede u svom poslu, oštri su.) Ma koliko da su se šalili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu "tetke iz Fuente de Todosa", ja znam da sam svaki put kad sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku. To ne znači da su sve one druge uspele, nego da sam ja učinio sve što sam mogao i umeo da uspeju.