my life in Hogwarts
18.10. subota
probudio me kreštavi smijeh. otvorih oči. Pansy. i njene…(ma, ne želim biti uvredljiva)…fufice. mogla sam si i misliti. Draco pored mene također se probudio. shvatih da smo jučer zaspali na kauču.
“šta je Liiiiiiia, malo smo zaaaaaspaliiiiiiii s deeeečkom…?” počne Pansy zatežući svaku riječ i glupavo se hihoćući.
pogledala sam Draca koji je shvatio.
“ja barem imam dečka, za razliku od nekih ovdje prisutnih.” rekoh joj hladnim glasom, upućujući na njezin prekjučerašnji prekid s jednim šestašem (ostavio ju je usred Društvene, derao se na nju da je glupa i površna i slično, bilo je urnebesno smiješno (ali i pomalo žalosno)).
tada se poljubih s Dracom. (i bilo je fenomenalno, on se tako dobro ljubi...i so love him)
skoro je proplakala. njezine frendice/fufice su nas bijesno pogledale i otpratile ju dalje.
nekoliko je ljudi zapljeskalo. Draco i ja smo prasnuli u smijeh.
bila sam dobre volje na doručku, sve dok me Drax nije podsjetio da danas moram reć svima što je bilo kod Dumbledorea. sjetila sam se svog sna i činjenice da je Jen vjerojatno sve bila rekla Dumbledoreu. kako nam je to mogla napraviti? nitko ju nebi smatrao odgovornom, Dumbledore je jak čarobnjak, ali zašto nam nije rekla?!
otišli smo gledati utakmicu Griffindor vs. Hufflepuff. uopće nisam gledala, nego sam razmišljala što ću reći. neznam rezultat, samo znam da su Griffindori pobijedili. i da je jako, jako dugo trajalo.
onda su oni otišli proslaviti, a Drax i ja smo otišli večerati. onda smo otišli u Sobu Potrebe i uredili ju tako da mogu doć drugi. još jučer sam mu rekla da mislim da je Jeniffer rekla Dumbledoreu da smo Animagusi i da neznam šta napraviti. pričali smo o tome do oko četiri i onda poslali svima da dođu što brže. ustvari, Drax je napisao poruku i poslao ju. ja sam bila u dilemi šta-sad-napraviti-kad-sam-99,9-posto-sigurna-da-nas-je-Jen-odala. neznam šta napraviti…
uskoro su došli. Jen i Herms su bile trijezne, ali Harry i Ron su bili malo puno previše popili. a ni Leo nije bio baš trijezan, jer je slavio s njima…
ja sam samo tiho sjedila dok je Hermiona bacala na njih čarolije da se otrijezne.
i onda je došlo vrijeme. svi su sjeli u krug.
i čekali da počnem.
pogledala sam Jen.
“zašto si mu rekla?” upitah ju tihim glasom.
svi su izgledali zbunjeno osim Draca. Jen je izgledala začuđeno i pomalo uplašeno.
“j-ja…neznam.” odgovori mi.
“rekla šta? kome?” upita Hermiona.
ja sam buljila u pod. i Jen isto.
Draco odgovori.
“da smo Animagusi. Dumbledoreu.” kaže on.
svi su razrogačili oči i pogledali u Jen očekujući odgovor.
zurila je u pod.
“zašto nam nisi rekla?” upitah ponovo.
“rekao je da nikome ne kaž...” počne ona.
“ne to”, prekinuh ju, “zašto nam nisi rekla da si uspjela?” upitah.
na to nije imala odgovor. spustila je pogled.
svi su bili začuđeni, zbunjeni.
ja čak nisam bila ljuta na nju. osjećala sam se još gore. bila sam razočarana.
sjedili smo šuteći.
onda sam započela i polako im rekla sve što se desilo kod Dumbledorea.
svi su odahnuli kad sam rekla da neće ništa poduzeti.
na kraju smo opet svi šutili. Jen je još zurila u pod.
“ne krivim te”, na kraju joj rekoh, “ali mogla si nam reći. mislila sam da smo prijateljice.”
glas mi je bio tih i imala sam osjećaj da ću zaplakati. ustala sam i otišla van iz Sobe. čim su se vrata zatvorila, počela sam trčati. otišla sam na vrh Kule i Preobrazila se. neznam zašto. da je netko gledao bilo bi im čudno da sniježno-bijeli vuk sjedi nepomično kao kip na ogradi kule. ali nitko nije gledao.