Lidosfera

petak, 30.03.2012.

AJMO ŠINTERI!

Kapaka sklopljenih preko umornih očiju i udova uronjenih u toplo more, plutao sam na luft-madracu, a lagani valovi su mi zapljuskivali ostatak tijela…
Odjednom, kao u kakvom filmu strave, iz vode je izronila ljudska ruka, obavila se poput zmije oko moga vrata i povukla me pod zapjenjenu površinu. Očajnički se pokušavajući osloboditi čeličnog stiska, zario sam nokte u nadlakticu koja me gušila, izronio iz plave smrti i s neopisivim olakšanjem duboko udahnuo topli zrak.
Dok sam polako otvarao oči, u ušima mi je odjeknuo muški glas:-Jež, kasnimo!
-Ha!? Khm! Khm!-zaustio sam, pa se zakašljao, zbunjeno pokušavajući shvatiti što se, u stvari, događa.
-Sad će osam.-nastavio je Johnny, moj prijatelj i cimer.-Znaš da šef dolazi u ovo vrijeme!
-Uh, jebote!-opsovao sam i pridigao se, shvaćajući da se nalazim na vlastitom krevetu u našoj staroj kamp-kućici.-Sanjao sam da me neko guši!
Pokušao sam ustati, ali ona ruka, na moje veliko čuđenje, nije nestala završetkom sna, nego mi se počela motati preko trbuha.
-Ma, koji je ovo kurac?-upitao sam panično, ni sam ne znajući koga, jer je Johnny već bio vani.-Čija je ovo ruka?
-Moja, ptičice!-odvratio je promukli ženski glas, čija je frekvencija u trenu privukla moj pogled, probila mi bubnjiće u ušima i nakostriješila gotovo sve dlake na tijelu.
Šokirano sam ju promotrio, naprosto ne vjerujući da se jedna bucmasta osamnaestogodišnja kuharica, koju sam večer prije „odvojio“ na lokalnoj fešti, preko noći pretvorila u dobro očuvanu četrdesetogodišnju konobaricu. Kao plamenom ofuren, pokupio sam hlače i majicu, pa izletio na friški zrak.
Kad me spazio, Johnny se samo nasmijao i rekao:-Jebote, na šta sličiš!
-Ne seri.-odvratio sam, pokušavajući navući patike, a da prethodno ne razvežem vezice.-Otkud ova?
-Jebiga, srela me kad sam se vraćao...Pijana k'o truba...rekla da si joj nekim savjetom spasio život, pa ti se došla zahvalit'…
-Sranje, a gdje je ona mala s kojom sam otiš'o zapalit?
-Nemam pojma! Nije bila tu kad smo nas dvoje došli.
-Jebeš ti to, više ne pijem!-trudio sam se zvučati odlučno, mada mi nije išlo.-I ovo je zadnja godina kako radim u ovom usranom kampu!
-To pričamo već pet sezona.-poklopio me i pružio korak.

Dok sam ga pokušavao sustići, krajičkom oka sam opazio neveliko stablo smokve kako blista na jutarnjem suncu. Prišao sam mu, ubrao par tek dozrelih plodova i spustio ih na stol ispred kamp-kućice pokraj koje smo upravo tada prolazili, a u kojoj je stanovala „M“, jedina djevojka prema kojoj sam tog ljeta gajio nekakve dublje osjećaje.
Kad me Johnny pogledao, ukratko sam mu pojasnio svoj čin:-Jebiga, „M“ obožava smokve!
-Koja si ti budala!-prekorio me Johnny.-Imaš takvu curu, a briješ s kojekakvim glupačama.
-Ma, da…ti mi reci! Na jednu moju, tvojih deset!-ušutkao sam ga, pa se pokušao opravdati.-Ona je svemu kriva. Ne smije ništa bez sestrinog blagoslova.
-A šta ćeš, kad se ova sjebala s jednim takvim kao ti.-završio je Johnny.
Tada smo već bili na cesti koja se protezala sredinom kampa. Škripa kočnica nas je natjerala da se istovremeno okrenemo. Iza nas se ukazala stara, izlupana «četvorka», a kroz vozačevo staklo izvirila je šefova glava.
-Jeste li vi čuvari il' furešti? Pun kamp pasa, a samo čet'ri prijavljena. Znate vi koji su to šoldi?
-Znamo!-odvratili smo uglas.
-Onda, ajmo gospodo! Kontrola!!!
Dok se auto udaljavao, Johnny je mirno prokomentirao:-Vidiš kako je čovjek obziran...“ajmo gospodo“…mog'o je mirne duše reć' „ajmo šinteri!“.
-E, ja mu onda ne bi' iš'o!
-Ne bi ni ja!
-Ma, ne bi kurac! Ajmo!

( ...izvučeno iz sjećanja jednog čuvara kampa, a pomalo i iz konteksta... )