29.09.2009., utorak
Ranjene ptice
|
Danas bila na vađenju krvi i kontroli. Pa me pregledalo. Pa me nahranilo. Napojilo. Opet pregledalo. Pa me poslalo na vagu. Vičem "neću", no me uzelo za ruku i odvelo do vage. Pa kima glavom. Lijevo-desno. Pa ja stojim, pa govorim "dobro sam". Pa konzilij zaključio da sam dobro i da sam u stanju podnijeti iduću terapiju. Pa srela onu Nadu s kojom sam ležala. A ona je sva crna. I kaže "oho, žuta si i slaba , te terapije ubijaju". Ja kimnem i zbrišem. Od nje i njezinog crnila. Onda sretnem jednog drugog koji bi malo čavrljao i časkao o bolestima. Pa ga odpilim. Pa mi osoblje govori "dobro izgledate, baš ste svježi". Pa ti znaj kako si. Pa me poslalo na rengen. I na EKG. Budući da sam bolnički pacjent to imam prednost pred ostalima. A ostali gledaju, najradije bi me ubili. No nisam ni ja od prekjučer, te sam razvila savršen sistem. Uvučem ih u svoje probleme. "Gledajte, ja sad moram na EKG a i na rengen. To moram istovremeno. Zato vas molim ako me prozovu da kažete da sam na EKG-u". To isto kažem na EKG-u. Da sam na rengenu. I odem prošetat. Kad se vratim na redu sam i još mi svi pomažu. "zvali su vas" kažu mi. I puste me. Ma moraš biti lukav kao lisica. Jer inače se svi počnu svađati s tobom. I govoriti ti svašta. "Zašto ste vi na redu?" "Zato što sam bolnički pacijent i hitnija sam". No to nitko ne čuje. I onda mi svašta govore. Što ja ne želim čuti. Eto zbog toga sam razvila sistem "uvuci u svoje probleme i čekaj rezultate. Pozitivne". Ma lija sam što ćeš. Svašta čovjek nauči u hodu. Onda me poslalo doma. Da se odmorim. Za sutra. |
