21.04.2009., utorak
Umotvorine utorkom
|
NNnnda. Vozeći se tako kišnim ulicama metropole u vidnom mi se polju našlo ovo "Ovaj grad čuva BBB". Odmah mi je bilo lakše. Odmah sam osjetila kako mi pada jedan težak teret s nejakih pleća. Jerbo do sada nisam to znala. Jer nisam vidjela tu fasadu. I sada, kada znam tko me čuva, zadovoljna sam i sretna. Ondak sam došla na posao, prolazno vrijeme slabo jako slabo. Četrnaesta sam bila al što ću. Ujutro kad se dignem dok nahranim onu nejaku živinu, dok nahranim sebe, dok pronađem cipele (obično ispod kreveta, ali ne uvijek), dok pronađem ključ od auta (obično u torbi ali ne uvijek), dok ... prođe vrijeme. Ja ne razumijem kako to nadređeni ne razumiju.  To zato što su oni izumili nerazumijevanje eto zato to. Ondak me dočeka posla i svi me tu nešto ganjaju i traže i baš sam neka faca. Ondak mi bude svega dosta, o zašto me ne pustite na miru bar malo , pomislim, ali ipak krenem radit. Jer što ću? Tu sam da radim.  I eto. Laprdam sve u šesnajst. I tako. Ide život. |