20.04.2009., ponedjeljak
Bolnički dani
|
Sve smo bolnice obišli i sada smo valjda mirni. Em smo bili veterinaru, em smo bili na hitnoj. Još smo bili po drugim bolnicama al to nisu lijepe priče pak ću ih preskočit. Ja sam bila na hitnoj u subotu od 22 do pola 24. Bio je to lijep tulum, jer smo se tamo našli nas cca 10-ak. Svi smo mudro šutjeli i promatrali jedni druge, mučeći se svaki sa svojim bolovima. Iznutra se čuo zvuk bušilice, koja u situaciji u kojoj jesi i nije bio tako strašan. Zvuk bušilice u kontekstu "boli me o boli me" predstavlja oslobođenje. Misliš "ma neka i bušilica, neka i na živo samo neka ova bol prestane". Hodaš. Sjediš. Misliš lupat glavom o zid al te sram. Cupkaš nogom. Ne razmišljaš jer ti je mozak prazan. U mozgu samo lupanje. Bol. Bol. Bol. Negdje oko 23 sati ostalo nas je troje u čekaonici. Žena je počela pričat "ja ne znam ali ova bol je odvratna". Ja sam rekla "ja neću još dugo izdržat" Žena je rekla "ne znam da li postoji veća bol". "O gospođo postoji vjerujte mi." Javio se mladić iz kuta "Ja ovako već tri dana. " Onda se okrenuo k meni "Ako hoćete čuti kako muško vrišti pustite me prije". Ja sam rekla "Ako hoćete prije idite ako vas toliko boli, ali onda ćete izgubiti užitak da slušate kako žensko vrišti". Onda smo se smijali nad svojom komedijom. Subota, 23 navečer, mi tulumarimo na hitnoj.  I onda sam ušla. I onda je prestao zub. Počela je bolit glava.  I tako. Ide život. |