01.04.2009., srijeda
|
Nekako smo već premoreni od kupovina. Dućana mi je dosta za cijeli ovaj a onda i za onaj drugi život. Ovo mi je u 5 godina 3. preseljenje ako ne računam kućicu. Nije da me veseli stalno migrirati. I stalno uređivati nekakve interijere. Nnnda. Nisam o tome htjela, htjela sam samo dati pozadinu temi. A pozadina je : umor. Umor i zasićenost od kupovanja. Nije da ne volim kupovati, ali ako je to prečesto i ako ništa ne teče onako kako si zamisliš onda te sve počne nervirati, jer tvoj život stoji. Ti stojiš. I čekaš. A još i da čekaš pa da znaš da će se čekanje isplatiti onda ok. No neka moja iskustva su da čekaš, ali ne dočekaš. Nnnda.. Knjige su mi već par mjeseci na podu. Odluka je bila da će se napraviti jedan dobar ormar za knjige. Imam ga u glavi već nacrtanog. No , kako naravno nikad dovoljno novaca, to smo , bolje rečeno, to sam napravila kompromis sama sa sobom , ne mogavši više gledati te knjige na podu. Knjige volim. Stvarno ih volim. Da mogu imala bih doma biblioteku. Cijeli zid bio bi u knjigama. Ili cijela soba kad bi to bilo moguće. No pošto živim tako kako živim, nemogu si taj san nikako ostvariti. Bar ne još. No za svoje knjige ne želim da mi budu na podu! Ne želim i bok! E pa sam jedne subote natjerala sebe i Muškarca da odemo kupiti policu. Bilo kakvu. Jeftinu (šmrc....snovi o ormaru za knjige), samo da to nekako riješim i da svoje blago ne gledam na podu. Do daljnjega bih dakle stavila te knjige na tu policu a onda , kada malo dođemo k sebi financijski realizirali bismo taj pravi ormar za knjige. Bila je to pogreška. O kakva je to pogreška bila! Naimekae. Prvo smo otišli i obišli sve centre da bismo na kraju shvatili da police, dimenzija koje mi tražimo NEMA!!! Nema! Nisam se dala te subote, pa sam vodala Muškarca okolo naokolo, sve izmišljajuć još neki novi centar. Znala sam da ako sada ne kupim neću nikad i da se moram prisiliti da to odradim. I sebe i njega! Ondak smo ipak pronašli. Već smo bili skroznaskroz umorni. Izašli smo van , po tu policu u tonu "vraćamo se za sat vremena" a prošlo je već 4 sata odkad smo po tim centrima. U onom odvratnom zraku. U onim odvratnim halama. Ali da. Tek sada kreće noćna mora! Našli smo dakle. Otišli na blagajnu. "Nema" "Dajte nam ovaj" "Nemože to je izložbeni primjerak" "Ipak nam dajte" "Nemože" (Može. Pitala sam tržnu inspekciju. Mora mi dati!). No nisam se imala volje natezati. Nemam više snage za natezanja. Mrtvo umorni i već ravnodušni prihvatili smo dakle drugu varijantu. "Naručite, stiže za 10 dana". OK. Naručili smo. Platili naravno. Tako da se našim novcima može baratati. Neka imaju ljudi. Prošlo je 15 dana. Ja zovem. "Oh da. Stiglo je na skladište u Žitnjak". "Mogu li otići po to u skladište?" "Ne. Mora doći u dućan. Nazvat ćemo vas". Prošlo je tjedan dana. "Zovem za policu. Da li je stigla?" "Moram provjeriti nazvat ću vas". Čekaš da nazove kao zadnji kreten. Onda sam poludila!!!! Rekla sam "ja idem ili ti ideš?" , jer netko je morao ostati doma . Muškarac je otišao. Vratio se ljut. "Nema. Nije došlo". Prošlo je još tjedan dana. Onda poziv. "Došla je vaša polica" Odosmo po nju. Kaže prodavačica "morate na skladište ali se požurite, jer skladištar odlazi u pola osam" "Do kada vam je radno vrijeme?" "Do osam" "Kako onda odlazi u pola osam?" pitali smo ne očekujuć odgovor. Naravno skladištara nije bilo. Otišli smo ponovo gore. Neki kolega je uzeo ključ od skladišta, otvorio skladište i dao nam policu. Trebali smo osjetiti olakšanje. Nakon SAMO par tjedana dobili smo policu koja košta pišljivih 200 - njak kuna. Toliko smo samo benzina bili potrošili vozeći simo tamo. Ja sam bila rekla "da sam ju sama radila brže bi bilo" Muškarac je bio rekao "dosta mi je". Vozeći se doma, cerekali smo se. Naime. Sjetili smo se da možda još nije gotovo. Možda unutra nema šarafa. Možda će nam reći kad nazovemo "aha. da. šarafe niste naručili.  Šarafi su vam na skladištu u Žitnjaku. Doći će za par dana..." |