Kao svaka prava hrvatica dođem u petak s posla i primim se posla. Kao petak je pa ajd da pospremim što se pospremit da , pa da mi vikend bude ok. Primim se usisavača i krenem u radne pobjede. Usisavačke.
I što? Usisam pod, usisam tepihe pa otvorim ladice, jer one znaju bit opake i bezobrazno pokvarene. Iznutra sakupljaju prašinu a da ti ništa o tome ne kažu. I onda jednog dana shvatiš da nemoš nać u ladici ništa jer sve puno onih malih grudica. Crnih. Prašnih.
No kako ja spadam u pametne i mudre hrvatice, ovo sam si eto sama dala epitete, to sam ih pročitala. Ko knjigu sam ih pročitala. Ladice mislim.
I rekla im : a neee. Mene nećete. Preveslat. Prevarit. Prevest žednu preko vode.
I objavila im rat.
Stoga sam i ovaj petak pootvarala ladice da usisam što se iz njih usisat da. Pri tome sam više mislila na prašinu i one sitne čestice nego na nešto drugo.
Otvorim ladicu Muškarca di on drži svoje pizdarije, nema druge riječi za to nego, pizdarije. I što? Ulete mi njegove naočale s etuiem u crijevo.
Zaglave se na onom laganom prijelazu . Na krivini. Na zavoju.
I ni dabi. Ni lijevo ni desno. Stoje tamo i ne mrdaju.
....
....
Prvo sam malo psovala.
Onda sam pokušala sa psihološkim pristupom.
Onda sam pokušala silom.
Onda sam pokušala kuhačom.
Onda sam probala žicom.
Onda sam probala mlazom vode - pritisak bi ih morao gurnut.
No one ni mrdac. Ni lijevo ni desno. Ni naprijed ni nazad.
Krene mi misao "ako sad ne izvadim te naočale morat ću mu sve čitat" - "daj mi pročitaj ovo ne vidim bez naočala". I di sam onda? Di pitam ja vas?
Ionak mi čitanja dosta i za samu sebe, ako naočale ne izvadim morat ću još čitat i za druge. Uhvati me panika pri toj pomisli. Stvorim si sliku u glavi kako od sada pa do vječnosti hodam za njim i čitam mu sve natpise, znakove, uputstva, knjige, naslove,prezimena,brojeve telefona, brojeve tramvaja,brojeve autobusa.....Kako ljudi odmahuju glavom u tuzi i sažaljenju nadamnom jer ja hodam i čitam mu.
Smrznem se od te slike.
Te novim snagama krenem vadit proklete naočale iz prokletog crijeva.
No one se zaglavile i neće pa neće. Dobro im tamo.
Krvoločno krenem uzet nož da ću razdrapat crijevo no mi zadnji tren dođe pomisao : di ćeš kupit novo?
Pak ostavim nož natrag u ladicu. Skupa sa krvoločnim namjerama.
I skupa sa namjerama da izvadim naočale.
Crijevo sam dakle ostavila na sred hodnika. Kad Muškarac dođe nek se spopikne o njega. Pa ga na taj način primijeti. Pa kad pita :"zašto ovo tu?", ako uopće pita, ja onda kažem "unutra su ti naočale".
Budući da su naočale njegove a ne moje morat će se potrudit da ih izvadi.
Tako sam na kraju zaključila i tako i bi!
Ma tko ga ne bi volio?
|