25.04.2008., petak
|
Ja ne znam kako vi, ali mi ovdje u firmi svi pričamo sami sa sobom. Ljudi po hodniku hodaju i mumljaju sebi nešto u bradu. Upravo sam srela jednu koja je govorila ovo "sad još nazovem doktora a onda...". Nisam obraćala pažnju samo sam joj mahnula. Mislim di ću ženi upadat u koncentraciju. Ja pak imam drugačije razgovore. Ja govorim nešto kao "hm. a kad bi to polje stavila ko brojač onda bi...". I tako. Po tim razgovorima sa samim sobom putnik namjernik može točno definirat kojoj službi ko pripada. Jer nema kog pitat. Jer su svi zaokupljeni svojim razgovorima, nemaju vremena govorit s ostalima. Nama svima to normalno. Mi u službi smo otišli i korak dalje.Ali mi i jesmo služba koja treba uvijek bit korak naprijed. Mi se razgovaramo sa PC-ovima. Baš sad eto to promatram. Kolegica govori. No ZNAM da ne govori meni. Ona priča. Ali se razgovara sa svojim programom. Ne samnom. Ja za nju ne postojim sada. Kako to znam? Jer i ja radim istu stvar. Sada upravo, u ovom trenu, kolegica ima jednu podugačku ozbiljnu konverzaciju. To izgleda nekako ovako (simultano pišem) "čuj,meni je već dosta. Oš ti radit ili šta? Dobro, sad bum vratila ovo tam. Majko draga. Ako ovo polje maknem oćeš onda radit? Isusek dragi.Sad idem kod Marije vidjet jel to dobro. " Sve mu je već objasnila,ja svjedok, al ovaj mutav da mutaviji ne može bit. Neće slušat to ti je. Kako znam? Jer i moj mutav da mutaviji nemože bit. Što god da mu kažem neće me pratit nego po svom. I onda mu moraš reć i potanko na glas objasnit, nema ti druge. I tko nebi poludio uz takve PC-ove. Tko pitam ja vas? Idem sada JA reć svom PC ju što mu je činit. I neka me izvoli više slušat, jer i moje strpljenje ima svojih granica. Ako sam mu dala naredbu da to napravi, onda nek to izvoli i napravit inače će završit u smeću! (Ova mi dobra. Neki dan sam otkrila da ga ta plaši. Ustrtari se. Frka. Pa se malo popravi. Neko vrijeme sluša. ) Ovaj mi je novi PC pa moram više razgovarat s njim nego sa onim starim. Onaj stari i ja već smo si bili dobar tim. O znao je taj već polako sve. Ali što? Odlučilo da će mi ga odnijet. I donijet novog. I sad moram sve iznova. Ponovo se upoznavat. Ponovo postavljat granice. Ponovo pokazivat ko je tu gazda. Nije meni lako o ne.  No polako sam ga stavila u red. Nakon jednog podugačkog razgovora shvatio je di je njegovo mjesto! Onda kad sam još i otkrila da mu riječ "u smeće" izaziva smrtne strahove postala sam pobjednik. Tu i tamo još pokazuje neke trzaje tvrdoglavosti i samovolje ali u sve manjim dozama. Osim toga ja mu i dozvolim ponekad da bude po njegovom. Mislim, nemoš sve na silu i agresivno. Mislim nisu ni PC-jevi od čelika. I njima treba malkice pažnje i razumijevanja. Pa sad žurim. Moram mu objasnit da u polju stoji brojač i neka onda izvoli brojat. O Majko draga... |