Nisam mislila pisati ništa danas, ali me danas opralo, ono opralo me  , pak ne mogu doć sebi.
Nisam nekako stvorena za ovaj svijet. Di god dođem, što god kažem ispada da JA ne razumijem, da JA nešto krivo radim. Ondak dođem doma, pak se razgovaram sa sobom, ponekad i sa drugima tek toliko da vidim jesam li skroz naskroz prolupala, i obično dođem do slijedećeg zaključka : u ovoj zemlji sve ludo!
S trgovcima sam se sukobljavala dugo, dugo. Onda sam rekla sebi da su moji živci važinij pa sam prestala. Samo se okrenem i odem.
Naglašavam da sam uvijek ljubazna. Lijepo pozdravim a zatim zatražim što želim. To su moja prava i dužnosti kad sam u ulozi kupca.
Jednom davno, dok sam još bila naivna ušle smo prijateljica i ja u neki dućan. Ja sam trebala ventilator. U dućanu nije bilo nikoga a prodavačica je razgovarala na telefon. Mi smo stajale uredno čekajuć da završi razgovor. No razgovor je trajao i trajao. Pak sam nakon nekog vremena, po mojoj procjeni cca 2-3 minute došla do pulta i prosiktala :"izvolite iste sekunde spustit slušalicu i podvorit me. Slušam vaš privatni razgovor i čekam ko budala".
Nije to očekivala pa je spustila slušalicu i podvorila me, s time što me baš bilo krenulo pa sam nastavila "ako se to drugi put dogodi nazvat ću vašeg šefa i reći kako se ponašate"
No poslije sam prestala, jer sam vidjela da sam ja sama a trgovaca ko u priči pak ne mogu sve izvodit na pravi put . Mislim imam i ja posla u životu. Kuhat trebam, usisavat, spremat..pak ne stignem još obilazit trgovine i kontrolirat .
Ovo je bio uvod.
I tu svako jutro kupujem cigarete na trafici koja mi je na putu do kazneno-popravnog doma. Budući da se jutrom žurim na misu, to progledam kroz prste prodavačici u trafici. A već sam htjela pisat o njoj, časna riječ, jer me ta dovodi do krajnjih stanja zbunjenosti. Naime, žena mi uredno , svako jutro kaže što nije u redu i zašto nije u redu. "Ljudi su baš čudni" govori ona meni "svi su loše volje umjesto da budu dobro". "Ništa tu ne valja, kako je meni teško" ili "ljepše je radit popodne onda su ljudi bolje volje" ali to mi kaže onda kad ju uspijem vidjet za pultom. Obično, u 90% vremena čekam. Jer , ili se bavi nekim papirima "čekajte da ovo napišem" ili prebrojava novine "čekajte da prebrojim" ili...
Rekla sam već, ta mi trafika na putu pak tamo kupim cigarete ujutro, mada sam već krenula mislit u glavi "isuse, opet moram na onu trafiku". Mislim žena me počela opterećivat.
I jutros, ja stojim sa 15 kuna pripremljenih. Ona priča na mobitel. Ja čekam. Onda kažem "ronhil superlajt". Ona priča. Ja stojim. Čekam. Opet kažem "ronhil superlajt" glasnije, jer mi se već krenuo dizat tlak. Ona ništa. Ja treći put kažem "ronhil superlajt", misleć čut će, dat mi cigarete, novac ima i neka si ona i dalje priča.
Ona završi razgovor , okrene se meni i kaže "dobro gospođo ZAR VI NE VIDITE DA JA PRIČAM NA MOBITEL".
Ja sam zgasnula. 
Uzela svoj novac i otišla na drugu trafiku.
Kad se budem vraćala doma ići ću joj se ispričat. Kupit ću cvijeće pod pauzom, uzet ću neku skupu bocu vina i ići ću joj se ispričat.
Jer kasnije kad sam si razmislila stvarno se ponašam vrlo neodgojeno. Umjesto da čekam ja se ubacujem. Ponašam se kao da imam neka prava. Ponašam se kao da je ona tamo zbog mene.
I možda ju i na večeru pozovem da se nekako iskupim.
Ili novi mobitel da joj kupim?? Vidiš, ta mi nije loša.
Ovo je mali pas dobio u garažnom razdjeljivanju. Manja je putna, veća je za po doma.
|