|
Uvela sam novo pravilo za samu sebe. Ujutro u autu , vožnja do posla , nema cigarete. To mi sad novo. Jedno 12 puta krenem u đep od kaputa da uzmem cigaretu, ondak se lijevom rukom pljusnem po desnoj i tako to ide. Jutarnji je promet nešto što je teško izdržati bez dopinga, ali eto ja uspijevam. Uspijevam naravno jer sam karakter na kub! Karaktera sam ko čvrsta stijena. Ništa me ne može izbacit. Ništa me ne može demoralizirat. Ni ona što je jutros trubila ko luda. Došlo mi da izađem van, uzmem bejzbolsku palicu i lupam joj po šajbi dok ne začepi. Al nisam. Jer nemam bejzbolsku palicu (bilješka : kupiti bejzbolsku palicu).Samo sam joj pokazala prst (romantales sorry postala sam nekulturna) i odmah sam se bolje osjećala. Naime, bila sam prva u redu za ubacit se u kolonu. A nemoš se ubacit jer kolona stoji. I krenula ova iza mene trubit. Ko sumanuta. Mislim, što da joj radim? Kud da idem? Zar ona misli da ja tamo stojim zato što mi se stoji??? Pak, kad sam pokazala prst bilo mi lakše. Stvarno mi došlo da izađem van i da ju pitam koji je njezin problem? Što sam jednom , davnih dana i bila napravila. Izašla sam iz auta i pitala čovjeka koji je njegov problem da toliko trubi? Opsovao mi je sve po spisku i rekao povjesnu rečenicu "oni mene ne puštaju". Našto sam se zagrcnula i rekla "ne puštaju nikog, vi ste 8. u koloni", našto je rekao još jednu inteligentnu rečenicu "ali meni se žuri". E tu sam ostala zatečena. Mislim, čovjeku se žuri, a nama ostalima je sve svejedno. Mi ostali nemamo što radit pa stojimo u koloni zato što nam dosadno. No mu to nisam rekla, to je ostala moja mala tajna. Nisam mu rekla jer je jeo sendvič dok mi je to govorio pa sam vidjela svaki zalogaj, a i po majci mu je sendviča bilo. Pak mi pogled na njega nije bio ugodan. A i dijalog koji smo vodili bio mi je povjesan, pa sam se morala povuć da bih razmislila o toj silnoj inteligenciji koja je superiorno nadvisila moju. Ondak sam malo razmišljala o tim igrama sa Cvjetnim trgom. Mislim, kao da smo mala djeca, a ova zemlja kao da je vrtić, tako to meni izgleda. Sad se Horvatinčić malo duri. Kao neide sve kako si je on zamislio da ide. Pak mu krive udruge. Krivi mu svi po redu. Liči mi na razmaženog dječarca u vrtiću koji je htio uzet sve lego kocke od sve djece. Djeca nisu dala, teta mu je govorila da su lego kocke vlasništvo svih a ne njegove al on nije htio slušat. Jerbo mu čistačica rekla da se može igrat s lego kockicama. Pa se on primio za tu informaciju. No to mu je čistačica rekla kad su svi otišli doma a njegovi roditelji po njega nisu još bili došli. Pa je bio sam. Pa je pitao čistačicu :mogu se igrat sa lego-kockicama? Ova rekla "možeš". No malac to krivo shvatio, pa iduće jutro kad su svi došli on lego kockice uzeo sve sebi. I druga se djeca nisu imala sa čim igrati. Pa su ga tražila da im ih vrati. On je rekao NEDAM; MENI SU REKLI DA SU SVE MOJE. Lego kocke mislim. Pak mu sad kriva djeca, tete, društvo, voda, nebo, sunce, alu-folije, vrtić, Bush, internet i čaj od mente, kukuruz i sendviči od salame. Toplo se nadam da će se onih 99% posto pretvorit u 100%, i da će vratit kockice svoj djeci u vrtiću. Tak! |