04.03.2008., utorak
Utorak
|
Utorak. Bljak dan. Crvena boja. Mars. bljak, bljak. Jutros si je svećenica dala truda pak je pričala i pričala. I dok se tako igrala sa mojim živcima, a pačići su sjedili i otvorenih je usta slušali , jerbo je još ne poznaju, mada vidim da je posjećenost misi sve manja, ja sam pročitala da na Visu prodano selo. Pak se pomislim: " još malo i počet će prodavat gradove." Što je u stvari dosta zgodna ideja, nastavljam razmišljat. Monopoli uživo. Kao ono, igraju se političari poker a ulog je jedan grad. Pak mi stanovnici nikad ne znamo u čijem čemo se vlasništvu probudit. Jedan dan zaspiš u svom gradu koje je vlasništvo ajmo reć Bandićevo, ali ondak čovjek se napije, zaigra na pokeru i šljus izgubi grad. I ondak se probudiš u vlasništvu nekog engleza, finca, eskima, ovisno naravno o tome u kojem se miljeu te večeri Bandić kretao. Mislim, zna se da gospodin vole i siromašno i bogato, i strano i naše, i staro i mlado, i zaplesano i nezaplesano. Pa nikako ne moš znat di ćeš se probudit. Što daje čar tvome životu. Dodatnu čar. Jerbo kad bi znao daš se probudit u vlasništvu eskima, ti bi se pripremio. Pak bi kupio anorak , saonice i rukavice. Kad bi znao. Al ne znaš. Ne znaš oće igrat poker il neće. Pa ako igra može se dogodit da dobije. A i to je zgodno. Dobije gradonačelnik na pokeru i dobije grad. Neki. Ajmo reć neko malo englesko selo. Pak se ti probudiš a ono tvoj grad bogatiji za jedno malo englesko selo. Koje u stvari više nije malo englesko selo, nego je predgrađe tvoga grada. Pak ti stanovnici postanu braća i sestre. I ondak kad tražiš posao moš ga tražit i u tom predgrađu. Naravno do prve iduće partije pokera. Jerbo moš izgubit predgrađe. Il povećat dobit pa dobit i London na primjer. Pak se probudiš a ono si građanin Londona, plus imaš malo englesko selo i još imaš i svoj matični grad. Dalo bi se tu još razrađivat, al u stvari poanta je jasna. Život kreće bit dinamičan. Prvo jutarnje mise, zatim popodnevno spavanje di se budiš kao građanin većeg ili manjeg grada to ovisi o dosta faktora, a jedan od važnijih je taj s kim je tvoj gradonačelnik pio pivce za živce te odlučio odigrat partiju karata. Otvorenog pokera. Ili binga. Di su mjesto brojeva napisani gradovi. Veselim se svojoj budućnosti. Svijetloj i dinamičnoj. Gore opisanoj. Jedino me muči što ću morat jezike učit. Sad ajde, neke znam, al eskimski...  Bez obzira na sve, mislim da me jutarnje mise ne mogu zaobić. To posebno zadovoljstvo moga malog života ostaje stalna i nepokolebljiva kategorija. Čvrsta i granitna stijena u uzburkanom moru života. Nešto za što se uvijek mogu primit i na što se da računat. Nešto što daje poseban smisao životu. Jer gradovi, kako sam već rekla dolaze i odlaze, ali misa ostaje!! Igra živaca ostaje. A to se jedino računa. |