02.03.2008., nedjelja
Nedjeljne umotvorine
|
Volim jutra poslije kiše. Zrak je prekrasan, priroda očišćena. Živa. Zrak reže ali onako ugodno. Ljudi se vuku i sve je nekako usporeno. Sve to znam jer smo Mali Pas i ja napravili našu jutarnju, sporu turu. Obišli smo veliki krug i meni je dosta ali Malom Pasu nije. Stoga je odlučio da će on ostat vani i pronjuškat ostalih milijardu milijarda travki koje još nije. Pronjuškao mislim. Ja sam pak sa svoje strane odlučila da idem doma, popit si kavicu i rasprostrt veš iz mašine. A ondak ću nastavit s ljenčarenjem. Tako smo nas dvoje odvojeni, svako svojim poslom. U petak sam si dala truda pak sam sve vunene stvari koje imamo u kući, skupila na hrpu i odlučila oprat i spremit. Prvi dio mašina je uspješno napravila a za drugi dio morat će se čekat jer reklo da će opet zima. Pak sam ljuta jerbo čemu sam ja to sve skupljala, stavljala u mašinu, sušila? Čemu pitam se? Jer ako će u srijedu opet bit zima, ondak vuneno nesmijem spremat. Jer će trebat. I sad ne znam kud bih s time. Zamotat i spremit ne smijem a ako da stoji ovako fino, čisto , mirišljavo vani to me srce boli.  Ti meteorolozi baš znaju bit zajebani. Umjesto da lijepo kažu - ajde ljudi proljeće je došlo i više neće bit zime, oni meni ovako.  I sad, dok čekam malog pasa da se vrati kući svojoj, domu svom, dok mi miriši prekrasan zrak, dok gledam vrbu ispod mog prozora koja se polako oblači u svoje proljetno ruho, dok mirišem zumbule na mom stolu, pokušavam si isplanirati današnju nedjelju. Čitat? Šetat? Spavat? Ić na misu? Ne ić na misu? Ić po pasa? Ne ić po pasa? Opeglat si traperice za sutra? Ne opeglat traperice za sutra? Dileme, dileme. Sad tek vidim koliko Hamletu bilo teško. Teško da teže ne može bit. Nazvat nekog? Ne nazvat nekog? Ako nazovem ondak ću morat slušat tko je bolestan a tko nije. Ako ne nazovem ne ću znat tko je bolestan a tko nije. Pak ću živjet u mraku neznanja. Uzet pa štrikat? Ne uzet pa ne štrikat? Čitat postove na blogu i komentirat? Ne čitat postove na blogu i ne komentirat? Izać opet van ili ostat doma? Ah, koliko dilema. Mislim da ću uzet knjigu, tri ih imam u repu čekanja, uvalit se na krevet i dan provest čitajuć o nečijem tuđem životu.. Moga mi dosta za neko vrijeme. |