17.12.2007., ponedjeljak
Žensko nasilje nad muškarcima
|
U stvari kad malo razmislim PlavaZvijezda mi je dala jako dobru temu. Samo što sam u početku mislila pod „nasilje“ - žene tuku muškarce. To mi bila prva asocijacija, pa sam reagirala – ma to ne postoji! Jer iz moje perspektive sa svojih 50 kila i metar šezdeset ja stvarno ne mogu nikoga uplašiti. Da nekog i lupim u bijesu i nemoći taj bi mi vratio i samo jednim udarcem bila bi gotova. Pa sam to kao varijantu , još u mladim danima, izbacila iz razmišljanja tipa „kako se obranit?“. Pa sam zaključila :“jezik, jezik će ti bit odbrana“ Al onda me krenulo. Kako ne bi postojalo žensko nasilje nad muškarcima. Postoji naravno da postoji. Ali je zamaskirano. Suptilno. Ispod površine se skriva. I ide ciljano na osjećaj krivnje. Prvo . Muškarac MORA vozit žene. U autu. Budući da sam vozač i ja tu i tamo osjetim tu vrstu „blage prisile“. Ako nekud želim ići a moje mile prijateljice koje ne voze žele ići samnom onda se PODRAZUMIJEVA , POD NORMALNO, da ću doć po njih a kasnije ih odvesti do vrata NJIHOVE kuće i još zbog toga bit sretna i presretna. I to sam dosta dugo radila, dok mi nije pukao film. Pa odtada idem sama. Kad sam bolesna išla mojoj miloj prijateljici otić podpisat da sam jamac, još smo morale ići i u banku nakon javnog bilježnika. Naravno da sam sve to ja izvozila i naravno da sam ju odvezla kući. I bila sam tako sretna da sam rekla – e ovo je zadnje od zadnjega. Nema više! Točka. A muškarci to doživljavaju stalno.Od njih se to očekuje. Ne znam da li je to njima normalno ali da sam na njihovom mjestu rekla bih svojoj miloj supruzi : a da ti naučiš vozit? Eto si gledam moju kolegicu koja kaže „ nikako da kupim ormar kad me muž neće vozit“. Na što odgovorih „pa sjednite u auto i odvezite se sami“. Našto je zašutila. Ili gledam drugu. Koja je savršeno sposobna izborit se za sebe. A muž ju vozi na posao , ili ju šef odveze doma. Krasno. Baš prekrasno. Pa sam ju pitala :“što ne naučiš vozit?“ „neda mi se" bio je odgovor. Meni se NE BI DALO vozit nju. Ili. Kad sam pitala onu drugu prijateljicu „zašto ne položiš vozački?“ odgovor je bio „pa imam vas“. Bingo Levantica. Sad si dobila što si tražila, mislim se. Nije ona nesposobna, nego je ona odlučila da će iskoristit ono što joj se nudi. A nudi joj se muž sa autom koji ju doveze kad se nas dvije nađemo na kavi. A ja ju odvezem doma. Ma prekrasno. (Sve ovo je bilo nekad. Dok nisam shvatila da sam budala. Više to ne radim. Ali muški rade). I tako se od muškaraca očekuje da svoje drage voze na posao, voze s posla, voze simo , voze tamo. Ili kad vidiš u autu muškarca za volanom, ženu na sjedalu a punica otraga, ja se nasmijem. Ja to gledam ali budući da nisam muško ne mogu u njihovo ime ništa reć. Mogu samo reć u svoje : nisu žene toliko nesposobne. Tu vas iskorištavaju do krajnjih granica, al kad se date tko vam kriv. Ako to volite ok, onda nikom ništa. No ako ste normalna ljudska bića, mislim da nije baš normalno da vas netko diže iz vaše fotelje da biste ju vozali u neki dućan, samo zato što VI ZNATE VOZIT A ONA UH JADNA NEZNA. (Naravno da ima iznimaka neka se ne osjete povrijeđenima one koje imaju dobar razlog za ne naučit vozit. Moje prijateljice JAKO DOBRO vide i JAKO DOBRO ZNAJU IZVUĆ ZA SEBE KORIST. O takvima govorim). Druga vrsta „nasilja“ nad muškarcima je plač. Ja ću se sad rasplakat pa ti nećeš znat što sa mnom da radiš, pa ćeš mi dat ono što tražim. A sve nekako mislim da to kreće s mamicama. Koje iz svojih sinova rade svoje buduće robove. Pa im odmah, u začetku, dok je meso još friško nabijaju osjećaje krivnje. Pa muškarac s tim osjećajem raste. I kasnije ti lako budućoj ženi samo nastavit s istim scenarijem. Jer ovaj već naučio da ak ne posluša svoju mamicu ova će se durit, kritizirat, gunđat i kažnjavat ga svim mogućim ženskim oružjima. A sve pod imenom „to je za tvoje dobro“. Ili nešto slično. Fraze se mijenjaju ali poanta je ista. Koristim se nedozvoljenim sredstvima da bih iz tebe dobila ono što mi PO PRIRODI STVARI NE MORAŠ DAT. Al ja ću te naučit da to ipak MORAŠ. Nema nježnosti. Jer nježnost će biti AKO BUDEŠ DOBAR. A pošto nisi DOBAR ja ću te iskritizirat sine moj, pa ćeš MI ONDA BITI DOBAR. Jer kad ja ostarim netko se za mene mora brinut. A ako sada ne krenem u tebi razvijat osjećaje krivnje, što ću onda jadna sama i napuštena a ti mi ni kruha nećeš donijeti. Treća vrsta je „bolest“. Dobro, tu je sad diskutabilno, bolestan čovjek treba drugu osobu pored sebe da mu pomogne. Ali ima ih koje bolest koriste. Itekako koriste. Ja sam bolesna pa ništa ne mogu pa ćeš onda ti. I tako zadržavaju svoje muškarce pored sebe. Jadno ali životno. Ne bih ovo spominjala da se u isto ne spotičem kud god se okrenem. No na sve ovo mislim se ipak : „gle. Oni su ljudska bića. (Muškarci).Imaju mozak. Mozak im je dat da njime misle. Ako ne misle onda su i zaslužili da ih se „terorizira“. Ako takve stvari uzimaju zdravo za gotovo ok. Ako razmisle pa žele promijeniti scenario naići će na velik otpor .Pa će popustit. I tako u krug. Treba imat snage oduprijet se svemu tome“. Hmm..sad mi dolazi asocijacija na princ Čarlsa. Koji je po mom mišljenju napravio sve što je htjela njegova mamica. I okolina. A bio nesretan. I Dijana bila nesretna. I na kraju je ipak sa ženom koju voli. Možda je ova ružnija, starija. Al čovječe on ju voli. I to bi trebalo bit dovoljno. Valjda. Evo to je ono što ja vidim u vezi teme „žensko nasilje nad muškarcima“. Jer živim u takvom okruženju. Vjerojatno ima i drugih načina na koji žene „tiho i pokvareno pritišću“ muškarce koji im „pripadaju“ (od te riječi užas me obuzme). (Nitko ne pripada nikome, ali to bi bila tema nekog drugog posta). Ovo je u stvari tema o kojoj nikad nisam razmišljala. Nisam sjela, razmislila i donijela zaključke. Pa sam ovdje i sada nabacala prvo što mi palo na pamet. Uz dobre argumente protiv, ja ću se povuć i reć "bila sam u krivu". Zvjezdica. Ja sam svoju domaću zadaću odradila, kao što vidiš. A tvoja je :"Strasti i koje dobro od njih?".  No budući da si već imala domaću zadaću neću inzistirat. |