Taj pas zaista, ali zaista nije normalan.
Jutros ga tražim da bi ga pozdravila i mu rekla „čuvaj kuću“ i sve što s tim ide i da bi ga pomazila, ali kud god pogledam njega nema.
Nema pa nema.
Mali se pas bio zavukao ispod prekrivača.
Te tamo vjerojatno mislio i ostat.
No sam ja, brižna, otkrila isti , iz razloga da bi malo pseto moglo disat.
Pametna sam 100 na sat.
Jer da ne može disat izašao bi sam. Toliko glup ipak nije.
Al ne moš meni utuvit u glavu.
Ako odlučim da on ne bi mogao disat onda on ne bi mogo disat. I točka.
Stoga je ispraćaj na posao bio ovakav :
(vjerojatno je u glavi imao misao : daj kreni napokon da se malo odmorim).
I jedva čekam Božić i praznike. I novu godinu i praznike. I tri kralja i praznike.
Da malo odmorim uši.
A biser tjedna je ovaj : „nešto teško pričam, grlo me boli a niš me ne boli“.
Meni sve jasno.
Kad svaki dan vičeš od 0-24 ništa drugo i ne moš očekivat od svojih glasnica. Pa ni one ne mogu radit non stop! Zato danas imamo tišinu. Promuklo šaputanje.
Hvala glasnicama što nisu od čelika!!!
Ovo smo fotkali subotu veče. U prekrasnoj tišini i nevjerojatnoj bjelini.
|