11.05.2007., petak
.."vidim da si danas mrzovoljno, cinično čangrilalo".. jesam. i ne ponosim se time. međutim... umorna sam. jako sam umorna. Neki dan je na kvizu bila asocijacija i bilo je nešto kao žena drži tri zida u kući. Pa me to naljutilo. Jer mi je napokon sijevnulo :"isuse, pa oni to još uvijek tako misle..." Žena je nekad mogla držati tri zida u kući. Kad nije radila, kad je bila doma a gospodin je dolazio kući sa velikim utrškom nazovimo to tako, jer bio je recimo trgovac. Pa je on radio, ona bila gazdarica. I sve super (ako je super- ne znam). Ravnoteža postoji. Ona ima vremena baviti se kućom, on se bavi svojim poslom. Ona se bavi djecom, odjećom svojom i njegovom,imiđom svojim i njegovim. Žive. Ja se budim petnaest do 7. I od tada pa do kraja radnog dana RADIM! Smješkam se kolegama, slušam ih, izigravam psihijatra, socijalnog radnika. Istovremeno me na telefon nazove barem dvoje penzionera iz mog života koji imaju vremena i koji bi pričali. Dok ja radim. U isto vrijeme ulazi mi šef i traži da nešto (naravno hitno) napravim. Istovremeno zove korisnik (na drugi telefon) i traži da dodjem. I tako je moj radni dan ispunjen svakakvim ulogama već u startu. Zatim dolazim doma. Ostavljam torbu i odmah šetat psa. Pas je doma cijeli dan sam i ne želi prošetati samo 10 minuta kako bi meni odgovaralo, već hoće biti vani. Što razumijem. Žao mi ga je. Tako smo vani i šetamo (što mi u tom momentu baš ne odgovara naročito) barem pola sata. Dođem natrag, Muškarca još nema znači sama sam sa : pospremiti krevet, spremiti rublje, oprati suđe. Sve dnevni poslovi koje treba obaviti a nitko neće. Onda dolazi Muškarac. Pun dojmova i želja za pričom. Ja ne mogu. Umorna sam, voljela bih se odmoriti barem 10 minuta. Ili možda dođe moja mama. Puna želja za pričom. Pa mi priča kako joj je bilo u kazalištu. Što me u tom trenutku uopće ne zanima, budući da mi je mozak još uvijek pun od jutarnjih pizdarija. 6 je sati. Pas opet hoće van. Muškarac naravno ne može s njim jer je umoran. Pas HOĆE van! Živo je biće. Idemo van. Dolazim doma, uvijek nešto ima za obaviti. Staviti rublje u mašinu, usisati stan, oprati kadu...ili netko zove na telefon pa nešto traži...ili... uvijek nešto. I tako prolazi život. U punom trku. KAKO da držim 3 kuta u kući????? Od žena se uvijek i stalno očekuje da razumiju. Da budu smirene, vedre, ženstvene. Ako ne...evo ti agresije. Ja se borim. Ja se svađam. Ja se nedam. Ali posustajem. Jer me sve to iscrpljuje. Iscrpljuje me što sam stalno nategnuta. Što se od mene stalno nešto očekuje. A kada ne mogu, jer normalno je da u takvom životu padneš onda nema nikoga tko će doći, dati ti ruku i podići te. Nee, gledat će te tamo na podu, reći ti nešto lijepo i ljubazno i nastaviti svojim putem. To ako imaš sreće. Ako ne, zgazit će te, kad si već na podu, onda si za gaženje. Evo, to su moja životna iskustva. Radim odkad sam završila fakultet. Radim odkad znam za sebe.Radim puno. NE MOGU držati tri kuta u kući. NE MOGU!! /Da sada ne bi bilo da ja nešto pričam protiv Muškarca. Ne, on je dobar. No i on puno radi i od njega se puno očekuje. Meni ga je žao kad vidim u kojem je trku, pa ga pustim, molim ga da se odmori, volim kad odmara./ Ali oboje trčimo. Oboje puno radimo. Oboje ne možemo stati, jer se od nas stalno nešto očekuje. A kao što je u prvoj rečenici navedeno očito se u ovom društvu i dalje od žene očekuje da bude 3 K. (kuharica , kurva i ...što li je ono treće... ) Uostalom ja nisam ništa od toga, jer eto naprosto ne stignem biti ni dobra šetačica pasa, a o drugim ulogama koje su mi namijenjene da ne pričam. Niš.I da, pas ide u šetnju i navečer. Tko ga vodi? Susjed? Kolege? Neeee vodim ga ja. Pa ti budi vedar, nasmiješen, nečangrizav. Ajde ne budi umoran. I dolazi novo jutro. I ponovo ista priča. Dokle? Poanta nije u tome da bih ja bila nezadovoljna sobom. Dovoljno sam stara da shvatim da nisam tu da bih ispunjavala tuđa očekivanja. Da imam izbor, svoju mogućnost izbora, i da sam to sama odabrala. Jer da nisam, sigurno bih krenula drugim putem. Ali ono što me muči je da neki još nisu shvatili da nisu ovdje da bi igrali uloge, ispunjavali očekivanja drugih ljudi. Pa takvi tlače. Viču. Urlaju. Žele podrediti druge. Sebi i svojim ambicijama i očekivanjima. A kad se nedaš budeš zgažen. Pa ti nađi izlaz... Post nije samosažaljevajući, jer ja opstajem već dugo vremena. Borim se cijeli svoj život, borit ću se i dalje : za svoju slobodu govora, izbora, mišljenja, prava na to da dišem. Žalosno je samo što se za nešto takvo treba boriti. Žalosno je ... Pišem u svoje ime ne zato što sam opsjednuta sobom već zato što ne mogu govoriti u ime drugih žena. No mislim da nam je svima isto. Jer jutros, vozeći slušam doslovno istu priču koju sam sada iznijela iz ustiju druge žene radnice-udarnice Ajde stani. Ajde ne radi. TKO će ti dati za kruh i mlijeko? I naravno da me televizor izbacuje iz takta. Jer je to još jedna obaveza. Obaveza za PLATITI (mada je 80% od cijene), obaveza za donijeti. A ne treba nam u ovom trenutku. A režije se moraju platiti, hrana se mora kupiti. I zato treba raditi. Ali da ću raditi ko mutava samo zato da bismo kupovali stvari koje ne trebamo i koje si u ovom trenutku ne možemo priuštiti neću. Ima ograničenja. Širi se onoliko koliko možeš i bit ćeš sretan. Što god je inad toga čini te nesretnim, nezadovoljnim, umornim. I zato je taj televizor samo simbol nečega gdje smo otišli preko granica svojih mogućnosti. A više ne mogu prelaziti granice mogućnosti, trošiti rezerve vlastite snage. |