Daljine su najmanji problem za upoznavanje - Datiranje za seks
srijeda , 26.12.2018.Sastanak Naslepo s Princem
Click here: Daljine su najmanji problem za upoznavanje
Maloletnik od 15 godina, iz susednog sela Lauše, uhvaćen je i priznao da je to učinio namerno. Trebala bi biti prestravljena.
Elem, posljednja velika revolucija, poslije one koja se desila rođenjem Dijane Tepšić, jeste svakako informatička; kako svijetu, tako i nama, na margini. Ima li ljubavi posle preljube? Istina, likovi su malo tipski, jedan mali i prgav, drugi veliki i smiren, učitelji i direktor škole nezainteresovani, roditelji živčani, vlasnik otpada siledžija i tako dalje. Kad su mi oči automatski stale na mom imenu — lik Edward Ferrars se po prvi put pojavio — Bella je ponovno progovorila.
OD KOSOVA DO JADOVNA - Nemoj da mislis da mi te vase sifre ne znamo, neki dosijei su vec otvoreni, tako da znamo mi te vase sifre.
Antarktik je kontinent na južnom polu planete Zemlje. Poznat je kao najhladnije mjesto na Zemlji i oko 98% njegove površine je prekriveno snijegom i ledom. Antarktik se često zamjenjuje sa Arktikom koji je na sjevernom polu Zemlje. Antarktik je po veličini peti kontinent na svijetu, poslije Azije, Afrike, Sjeverne Amerike i Južne Amerike. U prosjeku, to je najhladniji i najvjetrovitiji kontinent na Zemlji, sa najmanje padavina. Zbog male količine padavina, izuzev na samim obalama, kontinent je, tehnički, najveća pustinja na Zemlji. Ne postoji stalno ljudsko naselje na njegovoj površini, a živi svijet je predstavljen sa životinjama i biljkama posebno otpornim na hladnoću pingvini, foke, lišajevi i veliki broj vrsta algi. Iako su još od antičkih vremena postojale spekulacije o Terra Australis Južnoj zemlji , prvu potvrdu postojanja kontinenta je pružila ruska ekspedicija sa Mikhail Lazarevom i Fabian Gottlieb von Bellingshausenom, međutim Antarktik je ostajao neistražen tokom 19. Potpisom Antarktičkog sporazuma, od strane 12 zemalja 1959. Sporazum je podržao naučna istraživanja i doprinio održavanju kontinenta kao specifične ekozone. Samo ime Antarktik dolazi od grčke riječi ±˝Ä±ÁşÄąşĚ antarktikos , i znači nasuprot Arktiku. Ucrtavanje velikog južnog kopna je bilo uobičjeno na ranijim mapama kao što je naprimjer turska Piri Reis mapa. Čak ni u kasnom 17. Prva potvrda postojanja Antarktika je došla 1820. Bilo je to tri dana prije Britanaca i oko deset mjeseci prije Amerikanaca. Bitno je da su sve tri ekspedicije konačno utvrdile stvarno postojanje tog očekivanog kopna. Proplovio je i pored velikog ledenog zida koji je poslije nazvan Rosov greben. Zatim Mount Erebus i Mount Terror na Antarktiku su nazvani po njegovim brodovima HMS Erebus i HMS Terror. Tokom ekspedicije iz 1907. Edgeworth Davidom je postala prva koja se popela na Mount Erebus i dosegla Južni magnetni pol. Richard Evelyn Byrd je predvodio nekoliko putovanja 1930-tih i 1940-tih godina, sprovodeći geološka i biološka istraživanja. Naziv Antarktik potiče od grčke reči anti što znači protiv i arkos — medved, tj. Ovaj kontinent najvećim delom teritorije koncentrisan je oko Južnog pola. Kružnog je oblika i ispunjava skoro čitav južni polarni krug. Samo kopno oko Južnog pola Hakonov vrh, 2. Južni magnetni pol nalazi se u istočnom delu Antarktika. Prostire se na 2. Na toj teritoriji magnetna igla, postavljena na horizontalnu osovinu, zauzima vertikalni položaj. Antarktik je peti po veličini među kontinentima. Njegova kopnena masa je skoro cela pokrivena ogromnom ledenom pločom. Sa susednim ostrvima i šelfskim lednicima, on zahvata površinu od 14. Po fizionomiji, Antarktik se razlikuje od ostalih kontinenata koji su u osnovi sličnog oblika, tj. Antarktik je međutim kruškastog oblika, sem isturenog poluostrva koje se pruža prema jugu Južne Amerike. Masivniji i manje razuđeni deo okrenut je prema Australiji, a uži i jače diseciran prema Južnoj Americi. Prema prosečnoj nadmorskoj visini Antarktik je znatno viši od ostalih kontinenata. Njegova prosečna nadmorska visina je 2. Veća ostrva koja pripadaju Antarktiku jesu: Južna Orknijska ostrva, Južna Šetlandska ostrva, Južna Džordžija, Južna Sandvička ostrva i druga. Antarktik izlazi na tri okeana: Tihi, Atlantski i Indijski i na Vedelovo, Rosovo, Belinghauzenovo, Amundsenovo i Skotijevo more. Periferni položaj Antarktika najbolje ilustruju podaci o rastojanjima između Južnog pola i najjužnijih delova susednih kontinenata: 800 km do Južne Amerike, 2. Veći deo kontinenta na istočnoj geografskoj dužini zove se Istočni Antarktik, a manji na zapadnoj dužini — Zapadnim Antarktikom. Istočni deo sastoji se od visokih platoa prekrivenih ledom, a zapadni od arhipelaga objedinjenih zajedničkim ledom. Antarktik je meridijanski podeljen na sektore koji pripadaju: Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, Francuskoj i Norveškoj. Prema Vašingtonskom sporazumu iz 1959. Dugo vremena kroz istoriju, Antarktik je bio bez ikakvog značaja za čovečanstvo. Španija je objavila deklaraciju po kojoj je stavila pod svoj suverenitet sve poznate i nepoznate oblasti Amerike od severnog do južnog pola. Glavni razlozi porasta interesovanja za Antarktik sredinom XX veka bili su bogatstvo koje donosi lov na kitove, otkrivanje rudnih nalazišta, apsolutna nenaseljenost kontinenta, pogodnosti za čuvanje životnih namirnica, medicinskih sredstava i lekova zbog odsustva bacila. Velika Britanija je 1917. Francuskoj je od 1924. Prvi politički sporovi oko Antarktika usledili su nakon Drugog svetskog rata između Argentine i Čilea s jedne i Velike Britanije s druge strane. Dve južnoameričke države su, pozivajući se na špansku deklaraciju iz 1538. Međutim, ekspedicija iz Velike Britanije je 1953. Vremenom, problemi su postajali sve učestaliji. U cilju rešavanja sporova oko podele Antarktika nastalo je nekoliko teorija razgraničavanja: teorija susedstva daje prvenstvo posedovanja teritorijalno najbližoj državi , teorija povezanosti priznaje pravo zaposedanja unutrašnjosti kontinenta onoj državi koja poseduje susedni obalski pojas i teorija sektora priznaje pravo onoj državi koja leži na istoj geografskoj dužini kao oblasti na Antarktiku. Međutim, ni jedna teorija nije poslužila kao osnova za rešavanje sporova. Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je odluku 5. Prema toj međunarodnoj pravnoj odluci Norveška poseduje oblast između 20° z. Tektonska rasedna linija koja se pruža od Viktorijine zemlje duž istočne obale Rosovog mora do Vedelovog mora, deli Antarktik na dva dela: istočni i zapadni. Rased je dug 2. Njegovom zapadnom ivicom javljaju se vulkanske stene, ali i aktivni vulkani: Erebus 4. Istočni deo Antarktika izgrađen je od gnajsa i granita, kristalastih škriljaca delimično pokrivenih peščarima i eruptivnim stenama permske i karbonske starosti. Zbog toga se taj deo Antarktika smatra delom starog prakontinenta Gondvane. Na to ukazuje i prisustvo fosila glosopterisa — flore koja je u to doba bio raširena po celoj Gondvani, a na Antarktiku je pronađena u peščarima permsko starosti. Pored Viktorijine zemlje i Rosovog mora proteže se na dužini 1. Najviši planinski vrhovi su: Lister 4. U Transantarktičkim planinama u zapadnom delu Antarktika, tektonska aktivnost je prekinuta pre oko 400 miliona godina. Neki naučnici smatraju da te planine predstavljaju produžetak Anda, pa ih nazivaju i Antarktandi. Prilog toj hipotezi jeste postojanje ostrva između Južne Amerike i Antarktika koja su u prošlosti predstavljala kopnenu vezu između ova dva kontinenta. Toj tvrdnji protiuvreči činjenica da su ostrva izgrađena od škriljaca i porfirita. Južna Džordžija, Južna Šetlandska, Južna Orknejska i Južna Sandvička ostrva izgrađena su od škriljaca i porfirita mezozojske starosti. To su prvi fosili dinosaurusa jurske starosti pronađeni blizu Južnog pola planina Kirkpatrik, 4. Nekoliko godina kasnije u istoj oblasti pronađeni su fosili dinosaurusa terapada. Rekonstrukcijom tog fosila utvrđena je sličnost sa alosaurusom , koji je živeo u Severnoj Americi. Ovi fosili podržavaju teoriju da je Antarktik bio deo Gondvane i da je tokom jure vladala topla i vlažna klima. Paleontološka istraživanja pokazala su da su u tercijeru na Antarktiku rasle tropske biljke, a u priobalnim vodama korali, koji žive u morskoj vodi toplijoj od 20,5°S. Počeo se formirati pre oko 13 miliona godina, odnosno u miocenu, a svoje maksimalno prostiranje dostigao je pre 4 miliona godina. Prosečna debljina leda iznosi oko 1. Obodom inlandajsa javljaju se moćni lednički jezici čija je ukupna površina 217. Najveći je Berdmor dužine 209 km i širok 32 km. Na Viktorijinoj zemlji nalazi se lednik dug 300 km i širok 30 km. U priobalnom pojasu gde je moćnost ledenog pokrivača manja i gde postoji planinski reljef javljaju se dolinski lednici, dužine 100—200 km. Njihova površina ispresecana je pukotinama i morenskim materijalom. Poseban oblik glacijacije na Antarktiku jesu šelfski lednici koji zahvataju 16% površine kontinenta. Oni se nalaze po perifernim delovima inlandajsa na dužini od 13. Ravne su površine i izdižu se 20—150 m iznad nivoa mora. Prema položaju u odnosu na inlandajs izdvajaju se dva tipa šelfskih lednika: unutrašnji i spoljašnji. Među unutrašnjim lednicima najveću površinu zahvata Rosov lednik 538. Prema okeanu, Rosov lednik završava se strmim ledenim zidom visine 20—50 m. Spoljašnja ivica lednika duga je 800 km i široka 700 km. Njena površina iznosi oko 500. Tipično obeležje klime jeste odsustvo čak i takvog leta kakvo je zastupljeno u severnim polarnim oblastima. Insolacija je koncentrisana na letnju, a radijacija na zimsku polovinu godine. Zbog velikog izračivanja toplote u toku duge polarne zime, tle je jako prohlađeno i zamrznuto. Prolećno zagrevanje je neznatno zbog male visine Sunca iznad horizonta, a najveći deo toplote troši se na otapanje snega i leda. Ipak je godišnji radijacioni bilans negativan zbog velikog oboda koji dostiže 80%-90%. Zato je temperatura vazduha stalno ispod 0°S. Stalno održavanje negativnih temperatura čini Antarktik najhladnijim kontinentom na Zemlji. Ledeni pokrivač je glavni uzrok ne samo ravnomernog toka temperature preko godine nego i njenih konstantno negativnih vrednosti. Pol hladnoće na Antarktiku je u julu gde izoterma od —45°S zahvata prostranu oblast sa prečnikom oko 1000 km. Međutim, i zimi i leti su podjednako niske temperature, s tim da su izrazito niske temperature češće zimi i po tome se razlikuju ova dva godišnja doba. Zima na Antarktiku nije toliko hladna kao na Arktiku. Srednja temperatura vazduha zimi april-oktobar iznosi između -18°S i -36°S. Međutim, apsolutni godišnji minimumi temperatura su učestaliji u odnosu na Arktik. Leti decembar-februar srednje temperature vazduha su ispod nule. Jedino u severnim delovima Grahamove zemlje ona dostiže 2°S. U Kitovom zalivu, za vreme najtoplijeg meseca, decembra, temperatura vazduha raste do -6°S, a na platou blizu Južnog pola -20°S. U jesen i zimi na Antarktiku je često meridijansko strujanje vazduha. Tada cikloni prodiru duboko u unutrašnjost kontinenta. Maritimne vazdušne mase zadržavaju se tada iznad ulegnuća na inlandajsu. Dolazak vlažnog vazduha ka kontinentu zbiva se na visini od 3—4 km, dok u najnižim slojevima atmosfere u suprotnom pravcu nastaje kompenzaciono kretanje vazduha. Vetrovi utiču na temperaturni režim Antarktika. Kada vetar počne da duva, temperature vazduha rastu jer tada dolazi do mešanja prizemnog hladnijeg i višeg toplijeg vazduha, čije razlike ka severnim obalama mogu iznose 15°S. Ruski naučnici su zapazili da je toplije na severnim obalama onda kada se sa visokih planina i platoa spuštaju vetrovi, zbog toga što se vazdušne mase pri spuštanju adijabatski zagrevaju. Ali čim prestanu vetrovi, onda hladan vazduh stagnira neposredno iznad površine. Jaki mrazevi teže se podnose od olujnih vetrova. Iznad tog hladnog vazduha stratifikuje se topliji i time se nastaje inverzno kretanje. Debljina inverzionog sloja vazduha iznosi 1. Međutim, još uvek nije dovoljno jasno zašto su vetrovi iznenadni. Naime, posle potpune tišine, u roku od nekoliko minuta dune izrazito jak vetar koji traje nekoliko časova ili nedeljama. Pri takvom vremenu, pokrenuti sneg u tolikoj meri zamrači horizont da se nikakav predmet ne vidi ni na nekoliko metara udaljenosti. Takvi vetrovi naročito su česti u Adelinoj zemlji. Ako je tada čovek okrenut ka vetru, ne može da padne jer ga vetar održava u potpuno nagnutom položaj. Pri takvom vremenu članovi ekspedicija mogu da se kreću oko svojih naučno-istraživačkih stanica samo ako su čvrsto vezani konopcima. S obzirom da je u polarni oblastima isparavanje neznatno zbog niskih temperatura vazduha, u njima se povećava vazdušni pritisak pa zato tamo ređe dopiru vlažniji vetrovi iz nižih geografskih širina. Zbog toga su polarne oblasti siromašne padavinama. Na Antarktiku se godišnje izluči 80—600 mm padavina i to u obliku snega. Prosečna visina padavina za ceo kontinent iznosi samo 177 mm godišnje. U perifernim delovima kontinenta godišnja količina padavina iznosi 200—400 mm, a u Rosovoj zemlji oko 190 mm. Maksimum padavina u zapadnom delu je u jesen mart-april , a u istočnoj i u priobalnom zimi maj-oktobar. Snežna granica je na nivou mora. Zato je došlo do formiranja ledenog pokrivača preko svih delova kontinenta u kojima reljef nije ograničavajući faktor. Klima i led čine da je Antarktik najbeživotnija oblast na Zemlji. To posebno važi za unutrašnjost kontinenta. On je istovremeno najzdraviji kontinent na kome nema bacila i na kome čovek ne može dobiti grip, zapaljenje pluća i slično. Po Emanuelu de Martonu, Antarktik pripada polarnom H klimatu. Na ostrvima bližim Južnoj Americi, sunčevi zraci podižu temperaturu vazduha koja je dovoljno visoka da otapa nešto leda. Tada nastaju kratki rečni tokovi. Samo sa 1% teritorije Antarktika postoji oticanje vode. Dužina najvećeg vodotoka iznosi 30 km. Na lednicima nastaju privremeni tokovi, dužine 50—60 km, u toku kratkog leta novembar-april. Periodski rečni tok Oniks, dug oko 60 km, otiče sa lednika u basen jezera Vanda. Nezaleđenih površina ima i van strmih planinskih strana. To su oaze u ledenim pustinjama. U nekim oazama postoje jezera. Berdova ekspedicija je 1947. Najveće jezero na Antarktiku jeste Figurnog u oazi Bangera, sa površinom od 4. Na ostrvima je utvrđeno nekoliko oaza. U nekim oazama javljuju se termalne vode. Najtopliji termalni izvor nalazi se na ostrvu Obmana Deseption sa temperaturom vode od 88°S. Za razliku od kopna, okolna mora su bogatija biljnim i životinjskim svetom. Antarktik pripada antarktičkoj florističkoj oblasti, kojoj pripadaju, sem ledenog kontinenta, Patagonija, južni Čile, Ognjena zemlja, Foklandska ostrva, Južna Džordžija i druga ostrva na jugu Južne Amerike. Ova floristička oblast je vrlo siromašna biljnim vrstama, posebno na južnim ostrvima bližim Antarktiku, što je posledica klimatskih uslova. Kolesnik je zapisao da je biljni svet na Antarktiku, po svojoj oskudnosti, sličan planeti Mars. Na ostrvima, u jezerima javljaju se jastučaste biljke: Azorella iz porodice štitarki i Acaena iz porodice ruža. Na Grahamovoj zemlji i Južnim Šetlandskim ostrvima pronađene su samo dve cvetonoše, čija visina jedva dostiže 2—3 cm: Deschampsia Antarctica i Kolobantus Krassifolius. One su zakržljale i rastu zajedno sa lišajima i mahovinama. Na samom antarktičkom tlu raste do 62° s. Ostalu floru čine mahovine i lišajevi, koje nastanjuju oaze, korita potoka koji teku na nezaleđenom tlu, uskom priobalnom pojasu i pojedinim stenovitim vrhovima. Do sada je otkriveno oko 60 vrsta mahovina. Biljni svet hladnih priobalnih mora oko Antarktika čine jednoćelijske biljke. One u velikim količinama lebde u moru. Najbrojnije su alge dijatomeje — mrke boje i silicijumske građe. Ove alge osnovna su hrana račićima Euphosia superba. Životinjski svet bogatiji je od biljnog, ali je on isključivo vezan za more i primorje. U unutrašnjosti kopna nema života. Flora je predstavljena znatno manjim brojem vrsta nego na Arktiku, mada se sastoji od ogromnog broja jedinki. Na Antarktiku se sreću vrste čiji srodnici nastanjuju Ameriku, Australiju i Tasmaniju. To su potomci životinja koje su tu živele krajem mezozoika, kada je Antarktik bio mnogo prostraniji i verovatno spojen sa Južnom Amerikom, Australijom i Novim Zelandom. Ispod ledenog pokrivača vlada sablasni mir. Veći deo godine ovde vlada mrak i hladnoća, a ipak ima života. Ispod leda živi kril — malo stvorenje nalik škampima. Za vreme zimskih, mračnih meseci hrane se tako što grebu alge sa leda. Fizički se smanjuju kako bi sačuvali svoju energiju. U proleće kada se temperatura podigne i led polako počne topiti, zarobljeni mehurići vazduha se oslobađaju. Oko ovih mehurića rastu mikroskopski sitne alge koje kril tada pase. Dok sunčevi zraci postaju sve jači i prodiru dublje u vodu, alge počinju da cvetaju i kril napušta led koji se lomi da bi se okupio u jata koji će pokupiti novu žetvu algi. Sve krupne životinje prevale i na hiljade kilometara tokom leta od tropskih mora gde su se parile u one sablasno mirne vode antarktika da bi se hranili. Sve one dolaze samo zbog jedne stvari - zbog krila. Kril je uporište antarktičkog lanca ishrane. Ima ih na milijarde u jednom jatu, a jata mogu da se prostiru kilometrima. Krznene foke se takođe hrane krilom. Za vreme kratkog leta doleću i ptice iz severnijih krajeva. Skoro sve ptice sleću na vodu i u njoj se hrane. Od ptica koje žive na moru najvažniji su pingvini kojih ima 17 vrsta. Ove ptice nemaju prava krila jer su im ona preobraćena u peraje i pokrivena perjem. Na kopnu su uspravni. Po snegu se brzo kreću i to u ležećem položaju, pri čemu se pomažu perajima. Pingvini spadaju među najotpornija živa bića na Zemlji. Lako podnose i najniže temperature, orkanske vetrove i druge nepovoljnosti antarktičkog podneblja. Sve vrste pingvina žive u velikim kolonijama koje broje od 500. Od 17 vrsta koliko je do danas utvrđeno najznačajnije su dve vrste: bradati i carski pingvini. Veoma su ljubopitljivi, odvažni i preduzimljivi. Gnezde se na najvetrovitijim mestima, odnosno na šljunku ogolićenom vetrom. Zimu provode na okeanskoj pučini, daleko na severu, van granica morskog leda. Retke sante leda pružaju im priliku za odmor ukoliko uspeju da se na njih popnu. U ovo doba godine oni žele da budu na kopnu do koga nije lako doći. Na kopno će se popeti samo onaj koji odabere pravi trenutak i pravi talas. Početkom proleća svi pingvini su na kopnu zbog parenja. Najveća kolonija pingvina na svetu je ostrvo Zavodovski. Tu se razmnožava oko dva miliona bradatih pingvina i svi oni imaju dobar razlog što dolaze baš tamo. Ostrvo Zavodovski je aktivni vulkan. Toplota iz kratera i okolnih dimnjaka topi led i stvara povoljne uslove za razmnožavanje pingvina. Kraljevski pingvini su dvostruko veći od bradatih pingvina. Teški su i po 50 do 80 kg. Ova vrsta živi u velikim kolonijama, ali mahom u vreme gnezdenja. Kolonija kraljevskih pingvina obično je vrlo daleko od ivice leda. Zimi kolonija može da bude udaljena i preko sto kilometara, ali kako protiče leto i kako se led topi ivica leda je bliža koloniji. Kraljevski pingvini najbolje podnose ekstremne uslove života na Antarktiku, stoje na zaleđenom moru i odolevaju silini antarktičke oluje. Stiskaju se jedni uz druge jer samo tako mogu da podnesu zimske mesece. Stalno se menjaju na određenim mestima u gomili da bi izdržali siloviti ledeni vetar. Preživljavaju samo zahvaljući tome što je Antarktik okružen velikim Južnim okeanom i zemaljske grabljivice ne mogu do njih da dopru. Za razliku od arktičkih životinja, ovim pingvinima ne preti opasnost od medveda. U leto mladunci dobijaju perje i spremni su za svoje prvo plivanje. Roditelji u mnoštvu od oko 60. Odrasli pingvini su toliko puni hrane da se jedva kreću, ali pošto im ne prete grabljivice, oni nigde i ne žure. Roditelji se smenjuju u potrazi za hranom. Već u jesen formira se novi led i pingvini se spremaju za još jednu paklenu zimu na ledenim morima. Makaron je pingvin severnog oboda Antarktika. Malo ih odlazi južnije od Antarktičkih ostrva. Ovde oni čine 50% svih morskih ptica. Iako je Antarktik u najvećem delu ne naseljen, postoje jedna, dve oaze koje vrve od života. Nakon zime provedene u lutanju oko severnih granica južnog okeana makaron pingvini se vraćaju sa izvanrednom tačnošću. Prvi stižu mužjaci a nedelju dana kasnije i ženke. Za samo deset dana postaje tesno. Na početku parenja bučno se prepiru, ne bi li svaki par uspeo da sebi obezbedi dovoljno mesta. Makaroni su najbučniji i najnezgodniji od svih pingvina. Kada ženka pronađe mužjaka sledi ritualno pozdravljanje i doterivanje. Deset dana kasnije ženka je izlegla dva jaja, ali će jedno od njih, manje i tamnije skoro uvek biti odbačeno. Bele obalske ptice sakupljaju odbačena jaja po koloniji i tokom leta jedu izmet pingvina i odbačena jaja. Ove su jedne od retkih ptica koje se ne oslanjaju na okean kao izvor hrane. One su potpuno orjentisane na kopno. Celokupan živi svet na Južnoj Džordžiji, makaroni pingvini, morski slonovi, albatrosi pa čak i trava, sve je ograničeno spoljnim obodom Antarktika. Dalje na jugu svet je suroviji, tamo vlada led ali, dolaskom proleća postaje malo toplije. More se donekle odmrzava i vraćaju se životinje koje su prilagođene životu na ledenom jugu. Veći de Antarktika je i dalje okovan morem leda, ali kako dani postaju duži tako se i led povlači. Prvo se oslobađa Antarktičko poluostrvo, oblast kontinenta koji se pruža ka severu. Tokom par meseci moguće je dopreti do obala kontinenta sa mora. Antarktik nije nigde tako lep. Ali i usred leta, samo dva procenta kontinenta oslobađe se leda, i to uglavnom ovde. Nijedna od ovih morskih životinja neće dospeti do kamenitih padina dok se more ne odmrzne. Među prvima su pingvini. Jaja su položena u novembru, mesec dana pošto su pingvini stigli na Južnu Džordžiju. Gnezdo se pravi od nešto malo oskudne vegetacije i sitnog kamenja. Posle pet nedelja inkubacije pilići počinju da probijaju ljusku. Razvijaju se oba jaja i roditelji ih tri nedelje štite, smenjuju se u donošenju ribe i planktona. To je teško jer moraju svaki put da savladaju snežnu padinu. Dalje na jugu iza mase lomljenog ostaju kilometri zimskog leda koji se još nije razlomio. Retka su stvorenja koja mogu preći preko tih oblasti i stići dalje na jug, ali jedni nisu uspevali - obalski pingvini. Razmnožavaju se južnije od bilo kojih drigih pingvina, oni ne čekaju da se led razlomi. Pešače i do sto kilometara da bi stigli na svoje mesto za parenje. Antarktičko leto je zaista veoma kratko, zato moraju da požure. Pingvini su životinje koje se ne plaše ljudi. Kako su uz to veoma ljubopitljivi to su bili predmet lakog, masovnog lova. Ljudi su ih lovili nešto zbog sala, ali naročito zbog veoma lepog krzna. Tako su početkom 20. Gotovo jedine ptice koje tokom zime same lete preko okeana u potrazi za hranom su albatrosi. Već u septembru, početkom proleća albatrosi se vraćaju sa mora. Okupljaju se u kolonijama od po nekoliko hiljada i odgajaju mladunce. Parovi koji su se parili prethodne sezone, ponovo su zajedno, koriste isto gnezdo koje su i ranije koristili, sa malom popravkom i tako po 20 godina. Dve nedelje nakon sletanja na kopno, ženka izleže jaje, a naradnih 70 dana oni se smenjuju ležeći na njemu. Dok jedno greje jaje, drugo je u potrazi za hranom i preći će na hiljade kilometara u toj potrazi. Većina albatrosa se gnezdi u kolonijama, dok druga vrsta više voli usamljenost. Svetlosivi albatrosi se poslednji vraćaju na ostrvo. Onaj koji nema partnerku doziva ženke koje pristižu. Kada se sastave klimaju glavom i igraju, zatim sledi njihov savršeno usklađeni ritualni let. Tokom dana nebo pripada albatrosima, a noću na ostrvo stižu druge, bučnije i živahnije ptice. Hiljade malih burnica uznemireno lete u mraku oko litica. Samo na ostrvu Južna Džordžija ima oko 22 miliona njihovih gnezda. Tako male, burnice su ranjive. Radi bezbednosti svojih mladunaca koji su bez odbrane tokom dana gnezda prave u udubljenjima. Napolju se okupljaju belobrade burnice. Par brani prostor oko svoje rupe koja može biti i do dve metra ispod nivoa trave. Mladi su bezbedni u rupi dva meseca. Svakog drugog dana jedan od roditelja dolazi da ih nahrani mesom lignji i planktonom. Pre zore svi odrasli odlaze sa obale na otvoreni okean. Snežna burnica je manja od goluba. Ona leti preko leda koji se nikad ne otapa na visini do 3000m sve do ledenih vrhova Antarktika. Led je debljine nekoliko kilometara i prekriva čitave planinske masive, najviši vrhovi probijaju se kroz led. Ova mala ostrva kamena, izolovana u moru leda, dragocena su koliko i oaze u pustinji. Samo dva procenta kontinenta je bez leda i skoro sva ta područja se nalaze blizu obale, ali snežna burnica kao i ostale antarkičke ptice ne može da leže jaja na ledu. Zato je spremna na dug let da bi pronašla golu stenu, jedno od njihovih gnezda pronađeno je na vrhu snežne granice na 232 km od obale. Snežna burnica donosi život ovom najbeživotnijem delu naše planete. One se razmnožavaju južnije od bilo koje druge ptice. Čim vetar oduva snežne naslage sa planinskih vrhova njih zaposeda snežna burnica. Njihov odlazak označava početak proleća na dalekom jugu. Postoji više vrsta foka: morska mačka istrebljena početkom 20. Pod vodom ona je zaštićena od oluja koje besne na površini, ali pošto mora da diše mora da ima pristup vazduhu tokom čitave godine. Ona zubima neprekidno proširuje rupu u ledu koja joj služi za disanje. Ali, to joj veoma oštećuje zube pa ne može efikasno da lovi i jede. Zato gotovo sve Vedelove foke umiru mlade. Leopard foke su na Antarktiku ono što su polarni medvedi na Arktiku. Ove vrhunske grabljivice najuspešnije love u vodi tako da je njihov plen najsigurniji na ledu. Plivaju graciozno, a okrutne su prirode. Povremeno ova foka izlazi na led i pokušava da zgrabi ponekog pingvina, ali fokina najbolja strategija je da se prikrije i da čeka. Krije se iza same ivice leda i čeka de se pingvini ohrabre i da krenu ka vodi. Prvi talas pingvina koji uskoče u vodu uspeva da pobegne i već na otvorenom moru bivaju bezbedni. Kada čuje buku foka napada kroz masu mehurića i gotovo uvek hvata po nekog pingvina. Kada se zasiti, ona odlazi, a preostali pingvini slobodno ulaze u vodu. Foke krabojedi žive oko kontinenta. Ima ih oko 30 miliona. U ovom svetu, između leda i vode, one se odmaraju, hrane rađaju mlade i nikada ne odlaze na kopno. Uprkos nazivu hrane se planktonom. Svakoga dana svaka foka pojede oko 20 kg planktona. Početkom septembra dok je Antarktik okružen zaleđenim morem koje se pruža stotinama kilometara ka severu najpristupačnija su ostrva. Za njih se kaže da su dragocena jer se voda oko njih nikada ne ledi i životinje uvek mogu sići do obale. Svake godine prvi se vraćaju morski slonovi. Stižu na plaže gde se podižu mladunci. Svaki od njih zna da će kada se vrati tamo morati da se suoči sa rivalima. Odrasli mužjak težak je preko tri tone. Polovina svetske polpulacije dolazi na Južnu Džordžiju. Na samo jednoj plaži ima ih oko 8000. Ova ogromna kolonija morskih slonova prostire se 3,2 km duž plaže. Ženke su se iskrcale na obalu mesec dana ranije da bi rodile mlade. Sve su spremne za parenje i sve pripadaju samo jednom mužjaku. Na plaži ima oko desetak gospodara i svaki od njih ima svoj harem od stotinu ženki. Ženke rađaju ubrzo po dolasku. Tri nedelje hrane mlade, a onda se vraćaju u more da bi se same hranile. Kada se okonča period sisanja, ženke su opet spremne za parenje. Mužjaci rivali prave riku koja se završava nasiljem u kome svi koji im se nađu na putu bivaju povređeni. Rikom jači objavljuje svoju dominaciju, što je slon veći njegova rika je jača. Kada se usprave visoki su i po 2,5 metra i jedino oružje su im zubi, ali i njima mogu naneti teške povrede. Sukob rivala traje i po 15 minuta i obično se prekida zbog iscrpljenosti. Najveći sisari antarktičkih voda su kitovi. Sporo se razmnožavaju, jednom u dve — tri godine, koristan usled gigantskih razmera, pa su to dva osnovna razloga uništavanja kitova. Za lov su najvažnije dve vrste: plavi kit Belaenoptera musculus i finval Belaenoptera phusalis. Plavi kit je najkrupnija životinja na zemlji. Dug je i do 33 m, a težak od 120 do 150 tona kao 25 slonova ili 150 volova. Prilikom jednog krstarenja antarktičkim vodama 1947. Sloj sala skinut sa nje bio je debljine 42 cm, a težak oko 30 tona. Samo srce je bilo teško 700 kg kao jedan krupniji konj , jezik 4 tone, a preostalo meso 66 tona. Mladunče plavog kita posisa svakog dana 200 — 300 litara mleka, a sisa 7 — 8 meseci. Pri tome ono svakog dana dobije na težini 60 — 100 kg. Kitovo mleko je najmasnije i sadrži 40% - 45% masnoće. Kitovi se rađaju u toplijim vodama. Kasnije roditelji i mladunčad odlaze u hladnije i hranom bogatije vode. Usled toga kitovi obavljaju redovne godišnje migracije i to pretežno u meridijanskom pravcu. Životni vek kitova procenjen je na oko 20 godina, mada ne postoji način da se to precizno utvrdi. Pored plavog kita i finvala u antarkičkim vodama živi još šest vrsta kitova. Najopasniji od njih je kašalot. On ima 57 velikih i oštrih zuba, hrani se kalmarom dugim i do 18 metara i za kojim silazi u potragu do 1000 metara dubine. Najbrojniji kitovi u Južnom okeanu su minki kitovi. Oni leti dolaze u ove sablasno mirne vode. Kao i ostali i oni dolaze ovde da bi se hranili. Veličanstveni grbavi kitovi takođe dolaze tokom leta. Nakon parenja u tropskim morima spremni su da preplivaju na hiljade kilometara u potrazi za hranom. Za samo četiri meseca oni nagomilaju dovoljno sala koje će im obezbediti dovoljno energije za ostatak godine. Guta ih na stotine hiljada samo jednim otvaranjem usta. Ukoliko je reč o bogatom lovištu kitovi se neprestano hrane. Svaki kit može da pojede 2 tone krila za samo 24 časa. Kitovi se zadržavaju u oblasti lomljenog, plutajućeg leda, gde je lako proći. Oni neće ići dalje, jer na jugu komadi leda postaju veći i više zgusnuti. Najveći uticaj na srednjevekovno ubeđenje o južnom kopnu izvršio je Ptolomej, a prvi put ga je u svoju kartu sveta ucrtao poznati kartograf Merkator 1587. Merkator je tada smatrao da se Antarktik nalazi između Južnog pola i oblasti do kojih tadašnji moreplovci nisu dospevali. Među prvim istraživačima spominje se Džems Kuk koji je 1771. Samo 45 dana kasnije otkriveno je južno kopno, ali se ni do danas ne zna da li je to bio poduhvat Rusa ili Amerikanaca. Amerikanci pak taj uspeh pripisuju svom sunarodniku Palmeru koji je loveći foke i kitove 15. Veće interesovanje za proučavanje Antarktika usledilo je početkom 19. Ciljevi ekspedicija bili su otkriće južnog pola, otkrivanje većih rudnih ležišta, upoznavanje sa vezom Vedelovog i Rosovog mora, kao i kartiranje kontinenta. Prvi Evropljanin koji je stupio na samo antarktičko kopno bio je Norvežanin Karstens Borhgrevijk 1895. Nakon razočaranja koje je doživeo saznavši da ga je u tome preduhitrio istraživač Piri, donosi odluku da svoju flotu preokrene u pravcu Južnog pola. Najpre se iskrcao u Kitovom zalivu u Rosovom moru 20. Posle 55 dana pešačenja, tačnije 14. Bezbedan povratak su obezbedili tako što su na svakom stepenu geografske širine postavljali pojedno skladište hrane i opreme kao i visoke ledene putokaze. Dve nedelje posle Amundzena na Južni pol se uputio i engleski pomorac Robert Skot sa svoja dva druga. Na osnovu dnevnika Roberta Skota koji je tom prilikom pronađen došlo se do saznanja da je Skot stigao na Pol 17. Razočarani krenuli su natrag. Sve vreme puta pratila ih je strahovita mećava. Ostavši bez hrane i opreme, potpuno smrznuti, nisu uspeli da stignu do polazne baze. Kolesnik iznosi mišljenje da je Antarktik jedinstveno kopno i da između Rosovog i Vedelovog mora ne postoji nikakav moreuz. Ubrzo posle toga, Vilijam Fuks dokazuje da Antarktik nije jedinstveno kopno, već da je razdvojen moreuzom ispunjenim ledom. Fuks je za četiri meseca decembar 1957 — mart 1958 prešao 2800 km pravcem pretpostavljenog moreuza od baze Šeklton na Vedelovom moru prema bazi Mak Murdo na Rosovom moru. Na svakih 30 — 50 m merio je debljinu leda metodom bušenja i praćenja seizmičkih pokreta izazvanih upotrebom eksploziva. Fuksova istraživanja dala su jedan od najdragocenijih doprinosa u nauci u toku Međunarodne geofizičke godine. Prva ekspedicija je organizovana 1928. Ta ekspedicija snimila je i kartirala oko 400. Druga Berdova ekspedicija izvedena je od 1933 — 1935. U njoj je učestvovalo nekoliko desetina naučnika iz 22 oblasti prirodnih nauka. Berd je sam proveo polarnu zimu u jednoj metereološkoj stanici na 80° j. Putem radio veze Berd je slao redovne meteorološke izveštaje. Po povratku u domovinu bio je počastvovan dočekom od strane tadašnjeg predsednika SAD. Treća Berdova ekspedicija trajala je od 1939 — 1941. U četvrtoj Berdovoj ekspediciji 1946 — 1947. Iako je imala više vojno strateški karakter, ona je dala i značajne naučne rezultate. Tada su u oblasti Južne Viktorijine zemlje otkrivene između planinskih venaca takve doline u kojima nema snega i leda. Na jedno takvo jezero spuštao se Berdov hidroavion i tom prilikom su vršena razna hidro-biološka ispitivanja. Otkrivene su i neke do tada nepoznate planine više od 6000 m i jedan zaliv blizu Grahamove zemlje površine 65. Mnogi do tada neispitani unutrašnji delovi kopna prokrstareni su traktorima. Berd je tada po drugi put avionom preleteo Južni pol. Bouvet otkriva na rubu Antarktika ostrvo koje je posle po njemu dobilo ime - ostrvo Bouvet 1772 — Francuz J. Dva puta prelazi preko polarnog kruga i otkriva ostrvo Južnu Džordžiju i Južna Sandvička ostrva 1819 — W. Smith otkriva grupu ostrva Južni Šetland 1819 — 1821 — Antarktičko kopno prvi put su ugledali Fadej Fadejevič Belingshauzen 1778-1852 i Mihail Petrovič Lazarev 1788-1851. Cilj ove ekspedicije je bio istraživanje južne pripolarne oblasti. Taj dan se uzima za dan otkrića Antarktide. Brodovi su obišli Antarktidu sa strane Tihog okeana. Otkrili su ostrva Petra I, Šiškova, Mordvinova, Zemlja Aleksandra I, tačnije su određene koordinate ranije otkrivenih ostrva. Belingshauzen je oplovio Antarkidu, presekao šest puta Južni polarni krug, dokazavši time relativnu bezbednost plovidbe u antarktičkim vodama. Njegovo ime nosi more u Tihom okeanu, lednik na Istočnoj Antarktidi, rt na Južnom Sahalinu i ostrvo u arhipelagu Tuamotu. Powel otkriva grupu ostrva Južni Orknej 1823 — J. Weddell otkriva more koje je po njemu dobilo ime Vedelovo more 1832 — J. Biscoe otkriva Grahamovu zemlju 1839 — 1843 — Džejms Klark Ros 1800-1862 , engleski moreplovac i polarni istraživač, predvodio je ekspediciju na Antarktiku sa ciljem da se tačno odrede koordinate Južnog magnetnog pola koje je prethodno teoretski odredio nemački matematičar Karl Fridrih Gaus. Sa dva broda se uputio u Tasmaniju odakle je 1840-1843 izveo tri plovidbe ka Antarktiku. Otkrio je deo kontinenta Antarktide — Viktorijinu zemlju, more i ledenu barijeru kasnije nazvani njegovim imenom , vulkane Erebus i Teror imena njegovih brodova. Odredio je položaj Južnog magnetnog pola, na 300 km od obale Viktorijine zemlje. Uspeo je da pređe Južni geografski polarnik i stiže do paralele 78° ali je bio prinuđen da se vrati. Borchgrevink Karsten 1864-1934 , norveški putnik i prirodnjak. Godine 1895 prvi se u istoriji istraživanja Antarktide iskrcao na kontinent u rejonu Rt-a Ader. Tom prilikom se uverio da se i u tako surovim uslovima leti javlja biljni svet mahovina. Prvi je prezimio na Antarktidi, na Rt-u Ader, gde je vršio sistematska metereološka istraživanja. Dokazao je plovnost Rosovim morem leti, i mogućnost da Rosovim morem prodre daleko u dubinu kontinenta. Svoje putovanje je opisao 1900. Drgalskog engleska Discovery pod vođstvom P. Scot-a švedska pod vođstvom O. Nordenskjolda škotska Scotia pod vođstvom W. Brunce francuska pod vođstvom J. Prvi je stigao na Južni pol, 14. Scot-a za mesec dana. Na Antarktidi je otkrio planine Mod 1928-1930 — Hubert Wiklius 1888-1958 , australijski polarni istraživač, pokušao je da preleti Antarktidu avionom, ali je zbog loših vremenskih uslova morao odustati, ograničivši se na nekoliko istraživačkih letova. Njegovo ime nosi lednik na Antarktiku. Ellswort leti preko Zapadne Antarktike od Vedelovog do Rosovog mora. Na zapadnoj obali postavljena je glavna istraživačka baza Little America, a na istočnoj sovjetska stanica Mirni. Ruska ekspedicija podiže u blizini pola stanicu Sovjetska. Njihov boravak je privremen i inspirisan naučno-istraživačkim radom i lovom. Njihov broj se stalno menja, što zavisi od godišnjeg doba. Naučne stanice broje i do 1200 ljudi, a kitolovske 400-1200 ljudi. U najvećem broju su prisutni Rusi, Amerikanci i Englezi zatim Norvežani, Francuzi, Australijanci i Novozelanđani. U poslednje vreme raste interesovanje turista širom sveta koji žele da posete ovaj po mnogo čemu poseban kontinent. Osim avanturističkog duha i hrabrosti za ovakvu pustolovinu potrebno je i dosta novca tako da je broj turista još uvek minimalan. To ne znači da se stanje u budućnosti neće promeniti, naprotiv prognozira se lepa budućnost razvoju turizma na Antarktiku. To će biti jedna od najprimamljivijih turističkih destinacija. Zahvaljujući ranije pomenutom geološkom sastavu i velikoj starosti stena, Antarktička oblast je bogata rudama. Velike naslage uglja otkrivene su u oblasti Transantarktičkih planina, ali usled teškoće ekploatacije rude, kao i nepristupačnosti i udaljenosti regiona, trenutno ne mogu biti od koristi. Otkrivanju rudnog blaga najviše su doprineli američki istraživači. Dosadašnja istraživanja pokazala su da Antarktik poseduje gotovo nemerljive rezerve olovnih, manganovih i molibdenovih ruda. Ležišta ovih ruda vezana su za stare geološke naslage. Ležišta kamenog uglja odavno su otkrivena, a njihove zalihe prevazilaze zalihe SAD-a. Samo u Viktorijinoj zemlji otkriven je sloj kamenog uglja dug 3000 km. Ležišta srebra, zlata, molibdenovih, manganovih i bakarnih ruda naročito su bogata na Grahamovoj zemlji mada ih ima i u Istočnom Antarktiku. Glavna ležišta gvozdene rude otkrivena su u Zemlji Meri Berd. Uranove rude ima na francuskom posedu — Zemlji Adeli. Iz navedenog se može zaključiti da je Antarktik bogatiji od ostalih kontinenata ovom rudom budućnosti, izvorom atomske energije. Jedina privredna grana na području Antarktika je kitolov. U toku poslednjih 50 godina najznačajnija kitolovna područja naglo su se premestila sa severa na jug. Od tada se kitovi i u ovom delu svetskog mora sve intezivnije uništavaju. Samo u sezoni 1944-1945 uništeno je 98. Danas su glavna kitolovna područja južni, Belingshauzenovo i Rosovo more. Meso, po ukusu slično goveđem, konzervira se. Međutim meso nekih kitova zaudara pa se koristi za izradu belančevinskog brašna i materija za podmazivanje mašina. Kako je lov na kitove uzeo maha, da ne bi došlo do uništavanja ovih životinja, stvorena je međunarodna konvencija o ograničenju lova. Njome se zabranjuje lov na ženke-majke, kao i na mlađe kitove manje od 21 metra. Lov je dopušten samo u periodu od decembra do marta. Za to vreme se ne sme uloviti više od 16. Smatra se da se u antarktičkim vodama kitolovom bavi 10. U tome se ističu Rusija, Norveška i Velika Britanija. Sva ostrva su nenaseljena izuzev kitolovske baze Gritviken na J. Džordžiji, koja ima od 400-1200 stanovnika zavisno od godišnjeg doba. Većina istraživačkih stanica je postavljena na obodu kontinenta, na stenama a ne na pokretnom ledu. Na stotine naučnika smešteno je u izolovanim kapsulama koje se nalaze i do 3000 metara iznad zaleđene vode. Kapsule su visoke i po 16 m i one same po sebi nisu dovoljne za zaštitu od hladnoće. Zato se u svakoj takvoj kapsuli podižu zasebni objekti raznih namena. Jedne su predviđene za smeštaj ljudi, a druge za skladištenje hrane, goriva, raznih instrumenata i aparata. Snabdevanje hranom i drugim potrepštinama često je moguće sprovesti samo iz vazduha. Specijalni avioni pri tome ne gase svoje motore, jer je temperatura toliko niska da se gorivo u motoru može zalediti. Zalihe hrane se dopremaju u velikim količinama, koje mogu da zadovolje potrebe za godinu dana. To su osnovne preventivne mere u slučaju katastrofa od kojih je u ovom slučaju najveća i najčešća požar. Radio aparati omogućuju uspostavljanje veza između kampova koji su međusobno udaljeni i po nekoliko stotina kilometara. Stanice su opremljene specijalnim aparatima, kamerama, kapsulama i za rad u vodi, kavezima i motornim vozilima. S vremena na vreme, zavisno od potrebe, na Antarktik iz Minesote se dopremaju posebno dresirani psi tragači. Oni ovde ne borave dugo zbog nepodnošljivih klimatskih uslova. Psi tragači su od velike pomoći istraživačima Antarktika jer jedino oni mogu da osete prisustvo opasnih, velikih pukotina ispod leda i na vreme zaustave istraživačku ekipu sprečavajući tako potencijalne nesreće. U nedostatku ovih pasa koji vuku sanke koriste se specijalna motorna vozila, ali njihov najveći problem je velika potrošnja goriva. Istraživanja po kopnu obavljaju se pomoću odašiljača i aparata za registrovanje. Te aktivnosti su često ometane mećavama, tako da su naučnici primorani da dosta vremena provode pod vodom. Rad u vodi im olakšava ronilačka oprema napravljena specijalno za ove surovo hladne vode, kapsule sa kamerama, i kavezi koji ih štite od antarktičkih grabljivaca i kitova ubica i foka leoparda koje su duge i do 4 metra.
Colt Python opis revolvera (gun review, eng subs)
Vidi, sviđam joj se. Bili su tu Franjo Butorac i Stevo Mulac. O 64 Sponzor poglavlja:www. Proletio sam kroz crveno svjetlo, proklizio sam taman između dva auta koja su se kretala prometnom trakom. Put iz Gospića prema Jadovnom vodi najpre asfaltnom cestom prema Brušanima i Karlobagu. Kaže se da Allah skriva takve ljude i one koji Ga vole, stoga većina ljudi smatra Božijim prijateljima one koji to nisu.
[Zene za upoznavanje sarajevo|Brak za papire austrija oglasi|Cantus 202 web by HDS.hr]
komentiraj (0) * ispiši * #
