The Silent Force..

Je li to baš uvijek tako? Al fakat, koja ironija.. dan prije, odnosno, baš tu noć, pričali smo dečko i ja o Bogu...baš tu noć molila sam se Bogu da dečko prođe ispit... Želja je bila uslišana.. ali, je li Bog tražio nešto za uzvrat? Ne,nije...to je bilo samo pitanje vremena..ali tak brzo? Tak nenadano? Tak neočekivano.. jednostavno, tak je moralo biti.. Pogodilo me..da..jako..zakaj?-ne znam.. Mučio se, znam..ovak je najbolje..valjda.. Ali..srce mi se lomilo, suze su same navirale kad sam osjetila kak njegovoj unuci srce lupa kad ga gledala..po zadnji put.. svog djeda, koji ju je toliko volio, a sad je ostala samo uspomena... Zagrlila me, spustila glavu na moje tijelo, moj kaput upijao je sve suze male Ive... to, to me najviše pogodilo.. Ali, ne mislim na to, ne smijem..jednostavno, sutra je novi dan..i to treba prihvatiti..ne želim da me gledaju sa žaljenjem, dobro sam..ne mislim na to..
Matej, hvala ti kaj si bil sa mnom u gp i nastojal me raspoložiti cijenim to.. Nina i Tea hvala vam jer ste bile moje rame za plakanje, Johnny hvala, znam da si htio pomoći na bilo koji način, Kika i tebi hvala.. žao mi je kaj možda baš i nisam za razgovor bila, al eto..sad mi je bolje..
pozz.... i fakat..život je kratak..