Jedan od onih života...

Nakon neprospavane noći...

...da, baš takva noć sam ostavila iza sebe... D-moll mi se uvukao u sobu i nisam mogla da mu se oduprem onako ranjiva, onako bolesna... U 5 ujutro bila sam na Hitnoj, išla sam na ORL... Umalo da sam se u onom mraku zabunom mimoišla s tom tužno sivom zgradom, tražeći onu ambulantu... ma znate, onu za duše, kako bi samo na tren škicnula dal je ona možda stigla tamo koju minuticu a možda i godinicu prije mene pa da je ugrabim... Dočekao me neki tamo šta je učio godinama, samo da bi mu ja došla u 4,15... pitao me šta me boli... Hm... Lakše bi možda bilo da je pitao što me ne boli... Ionako, ni za to uho mi čak nije mogao pomoći, o drugom da i ne govorim, šteta riječi...

Sjela sam u auto i krenula, da prema doma... Ma, neću da se ponavljam... Možda pomislila sam, kad dođem tamo nekim čudom udahnem one mirise koji su me tako asocirali na dom... onaj moj u kojem sam davno živjela sa obitelji... njegov u čiji bi se krevet sada tako rado uvukla ili onaj... nekad davno naš... E, taj zadnji mi je bio posebno drag. Čak i onaj seoski miris i ona toplina... U jednom selu, na rubu ovog gordog Grada, on je imao u svojoj sobi peć na drva... Sjetilo me to na onu... Znatel priču o... ma znate...

Vasa Ladački. Ja sam ga te zime ostavila zbog te iste peći koja mi je sinoć tako falila... Eh da... bila sam ja nekoć Vasa... I voljela sam ga onako sirotog... srce se smo nekako nije uspjelo dovoljno oduprijeti pameti. Ja sam pucala visoko, željela sam ono sve što mi nije mogao pružiti.... Onaj lagodan život za kojim sam čeznula... Sat sa zlatnim lancem... i salaše... u karuce pregnute čilaše... Eh... a moj siroti je dolazio pješice... Ma tek mi je kasnije postalo jasno... došao bi on i na kraj svijeta pješice za mene... Čovjek tek kasnije shavti neke stvari. Naime...nakon njega uslijedili su oni kojima je i sa autom bilo teško napraviti kilometar-dva... Eh... znam, voljeo me... Jako... I ja njega, zavoljela sam ga jako... ali puno kasnije, kada više nije bio moj.

Par godina kasnije čula sam da se oženio sa miraždžikom, jedinicom kćerkom nekog gastabajtera. Saznala sam to kada me mili poslao na pregled uz rečenicu "ako si slučajno trudna, pobačaj, a šta drugo... ". Pred tom ambulantom saznala sam i da je ona rodila... Ne mogu vam reći koliko gorčine je to izazvalo u meni, jer, naposlijetku... Bilo mi je tamo već gorko, dosta...

Nije bilo više osobe koju sam srela a da joj nisam rekla ono džaba bilo... Ne, nije me zanimalo šta je dobio... dal konje vrane ili vinograde blagorodne... Boljelo me samo što je dobio dijete... Ono koje sam ja u svojim snovima milion puta imala upravo s njim, jer sa milim nije bilo ni govora o tome... Boljelo me što je ona bila dovoljno pametna da ga ne ostavi zbog smiješne peći na drva... jer ipak on je bio onaj koji se ne ostavlja, al baš nikad...

Odonda je prošlo par godinica, što lijepih, što tužnih... Ja sam još par puta utvrdila gradivo... Ma, ja još živim taj stih... Sve je imo... Ništa imo nije... Eh, neki od vas sigurno poznaju taj osjećaj. Da, imam sve al kao vlastito prokletstvo zbog nekih starih dana ne mogu reći da idem doma... Žalosno...

Srećom, već dugo nisam Vasa Ladački, možda zato što sada imam sve... a i volim jednog koji se ne ostavlja, koji se ne pušta tako lako... Eto, možda to postane moj dom... Možda se iz toga rodi tako jako priželjkivano dijete... koje sada zamišljam s njim... Samo da prestanem stalno analizirati, šta je to što njemu fali... Jer iskreno, njemu ama baš ništa ne fali...

Ne bi bila ipak ja... da ne dodam malo onog svog začina u to, one ne tako rijetke biljčice, u staklenki plavičaste boje... Malo pospem tu našu ljubav tu i tamo sa tim d-mollom...