Jedan od onih života...

petak, 16.09.2005.

Hvala...

Tebi, iako ovo nećeš pročitati... jedno hvala što je jučer tvoj kofer zagrebao na moja vrata... i što si sa sobom donio malo one topline doma, u moj stan, u moje srce...

Hvala ti, na divnom jutru, na najljepšem prizoru koji sam ugledala rano jutros nakon dugo vremena... Sanjala sam neki jaaako ružan san, al ujutro sjetih se da si ovdje... osjetih tvoje ruke oko struka...

Pogledah te onako snenih očiju... Mnogo mi znači to... Imati tebe i da...
Hvala onom mom vernom drugaru ušatom... Eh da, imam jednog malog psa, malo magare... To je život, pomislih...

Eto, hvala svima vama predivnim ljudima što ste bili ovih dana ovdje... pogotovo hvala jednom dječaku koji je danas dodao malo plave na svoj portret života, a sa time i malo roze na moj... Podsjetio me da sam i ja jedno sretno dijete...

Odlučila sam da se saberem i ovaj lijepi vikend provedem u prirodi, idem negdje u šumu... a možda i sretnem kojeg Štrumpfa...

Želim vam svima ugodan vikend! Šaljem vam pozdrave i puse... I još jednom, hvala...

- 15:09 - Komentari (16) - Isprintaj - #

četvrtak, 15.09.2005.

Slovenska...

Nosen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zasto, ko da zna, al' to sam jutro docekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teskim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Jučer mi je bila opet teška noć, nekako mi je lakše nabrojati one koje nisu teške... pitam se kada će prestati to... Čini mi se da radi onih starih rana, nikada neću moći zaživjeti sretno, bar ne tako kao nekad... Jedino kad je on tu sam ok... Više nikako ne uspijevam biti sama sa sobom... Nekako se izgubim u tome, tko sam to ja... Dok je on tu, to je več priča druga, onda barem znam da sam njegova, ako ništa drugo... I iznova živim samo za to... Al meni je, vjerujte i to dosta... Do neki dan, eto, iskreno... nisam ni htjela da živim...
Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tuzni treci cin.
Nek mi ne drze govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

Uplasi me sjaj milion sveca kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zasto se sve to desava, dal' covek ista resava
il' smo samo tu zbog ravnoteže medju zvezdama?

O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas, i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proci ce za tren, ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje, i ja ponekad ne znam sta mu je,
sto luduje, od srece tugu tka, moja prosta dusa slovenska...
..........

Vem, da nisem prvi, ki ne zna stopiti na divji vrh sveta,
in ne bom ta zadnji, ki te vidi v sanjah.
Koliko jih je pred mano dihalo zrak, in kolikim se rodi najlepši otrok,
Koliko jih še pride sem, za nami v ta rod.

Sem pa edini, ki nosi najino kri, jaz sem edini, ki tvoj jok umiri.
Jaz sem edini, ki ne obstaja, ne obstaja brez tvojega sveta.

Vem, da nisem prvi, ki ne spi, zaradi udarcev in skrbi,
In ne bom ta zadnji, ki se enkrat ne zbudi.
Drugim sem kazal svoj nasmeh, drugi so videli solze na tleh,
Drugi so grizli kožo z mene spet in spet.

Ampak sem edini, ki s tvoje rane liže kri, jaz sem edini, ki tvoj jok umiri.
In samo edini, ki ne obstaja, ne obstaja brez tvojega sveta.

In vedno več je upanja v ta svet, slišal sem, da z mano hočeš živet,
In s tem edino to življenje dati za me.
Zato sem danes jaz vdihnil zrak, in danes je moj najlepši otrok,
Danes zaspim, ker jutri s tabo se zbudim.
In veš, tvoj objem... in dotik... je vse to res ali se mi zdi
In ta svet ni več nem, me v nove sanje potopi...
Tvoj objem... in dotik...
Kar ne verjamem, da letim... kaj vse v čudež spremeni tvoj objem.

Žao mi je da se nekad tako slomim, žao mi je njega... On je divan i nije kriv... Ali postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
- 08:40 - Komentari (8) - Isprintaj - #

srijeda, 14.09.2005.

Nakon neprospavane noći...

...da, baš takva noć sam ostavila iza sebe... D-moll mi se uvukao u sobu i nisam mogla da mu se oduprem onako ranjiva, onako bolesna... U 5 ujutro bila sam na Hitnoj, išla sam na ORL... Umalo da sam se u onom mraku zabunom mimoišla s tom tužno sivom zgradom, tražeći onu ambulantu... ma znate, onu za duše, kako bi samo na tren škicnula dal je ona možda stigla tamo koju minuticu a možda i godinicu prije mene pa da je ugrabim... Dočekao me neki tamo šta je učio godinama, samo da bi mu ja došla u 4,15... pitao me šta me boli... Hm... Lakše bi možda bilo da je pitao što me ne boli... Ionako, ni za to uho mi čak nije mogao pomoći, o drugom da i ne govorim, šteta riječi...

Sjela sam u auto i krenula, da prema doma... Ma, neću da se ponavljam... Možda pomislila sam, kad dođem tamo nekim čudom udahnem one mirise koji su me tako asocirali na dom... onaj moj u kojem sam davno živjela sa obitelji... njegov u čiji bi se krevet sada tako rado uvukla ili onaj... nekad davno naš... E, taj zadnji mi je bio posebno drag. Čak i onaj seoski miris i ona toplina... U jednom selu, na rubu ovog gordog Grada, on je imao u svojoj sobi peć na drva... Sjetilo me to na onu... Znatel priču o... ma znate...

Vasa Ladački. Ja sam ga te zime ostavila zbog te iste peći koja mi je sinoć tako falila... Eh da... bila sam ja nekoć Vasa... I voljela sam ga onako sirotog... srce se smo nekako nije uspjelo dovoljno oduprijeti pameti. Ja sam pucala visoko, željela sam ono sve što mi nije mogao pružiti.... Onaj lagodan život za kojim sam čeznula... Sat sa zlatnim lancem... i salaše... u karuce pregnute čilaše... Eh... a moj siroti je dolazio pješice... Ma tek mi je kasnije postalo jasno... došao bi on i na kraj svijeta pješice za mene... Čovjek tek kasnije shavti neke stvari. Naime...nakon njega uslijedili su oni kojima je i sa autom bilo teško napraviti kilometar-dva... Eh... znam, voljeo me... Jako... I ja njega, zavoljela sam ga jako... ali puno kasnije, kada više nije bio moj.

Par godina kasnije čula sam da se oženio sa miraždžikom, jedinicom kćerkom nekog gastabajtera. Saznala sam to kada me mili poslao na pregled uz rečenicu "ako si slučajno trudna, pobačaj, a šta drugo... ". Pred tom ambulantom saznala sam i da je ona rodila... Ne mogu vam reći koliko gorčine je to izazvalo u meni, jer, naposlijetku... Bilo mi je tamo već gorko, dosta...

Nije bilo više osobe koju sam srela a da joj nisam rekla ono džaba bilo... Ne, nije me zanimalo šta je dobio... dal konje vrane ili vinograde blagorodne... Boljelo me samo što je dobio dijete... Ono koje sam ja u svojim snovima milion puta imala upravo s njim, jer sa milim nije bilo ni govora o tome... Boljelo me što je ona bila dovoljno pametna da ga ne ostavi zbog smiješne peći na drva... jer ipak on je bio onaj koji se ne ostavlja, al baš nikad...

Odonda je prošlo par godinica, što lijepih, što tužnih... Ja sam još par puta utvrdila gradivo... Ma, ja još živim taj stih... Sve je imo... Ništa imo nije... Eh, neki od vas sigurno poznaju taj osjećaj. Da, imam sve al kao vlastito prokletstvo zbog nekih starih dana ne mogu reći da idem doma... Žalosno...

Srećom, već dugo nisam Vasa Ladački, možda zato što sada imam sve... a i volim jednog koji se ne ostavlja, koji se ne pušta tako lako... Eto, možda to postane moj dom... Možda se iz toga rodi tako jako priželjkivano dijete... koje sada zamišljam s njim... Samo da prestanem stalno analizirati, šta je to što njemu fali... Jer iskreno, njemu ama baš ništa ne fali...

Ne bi bila ipak ja... da ne dodam malo onog svog začina u to, one ne tako rijetke biljčice, u staklenki plavičaste boje... Malo pospem tu našu ljubav tu i tamo sa tim d-mollom...

Trebao bi onaj naš Panonski mornar patentirati to... D-moll - začin... Al mislim si, pa ko bi to kupovao...
Moje su police ionako prepune toga...

- 09:45 - Komentari (11) - Isprintaj - #

utorak, 13.09.2005.

Znam...

...baš i neću moći da zaspim tako lako noćas... Ostalo je previše toga neizrečeno... Pitao me milion puta šta mi je... No nije moj život baš tako jednostavan pa da se može sažeti u jednu proširenu rečenicu... Prije bi to bila jedna od onih sa puno ali... čijeg se naziva baš i nekako ne mogu sjetiti sad. Ne znam... Uz sve još me boli i uho... Ma neka je i uho samo da nije srce. To boli najgore. Pokušavam zaboraviti taj osjećaj boli... Moje srce je već neko vrijeme cijelo i ispunjeno je njime... Smjestila sam ga unutra kao onu puzzlu koja mi je nedostajala i zbog čijeg se praznog mjesta u datim trenucima činilo kao da će puknuti na pola...

..............
Sjedila sam dugo one noći u autu na onoj cestici u nekom mjestašcu kojeg nema na karti i kojeg ću pamtiti samo po tome što mi je baš na tom 17 kilometru postalo malo premaglovito pred očima, u očima... Svejedno... Zaustavila sam se dok još nisam otišla predaleko samo da udahnem još malo onog svježeg zraka, da u nosiću zadržim bar još malo onog selskog mirisa... Teško je bilo otići od njega prema doma... Ma koga zavaravam, prema nekud što uzaludno već godinama pokušam zvati dom... Dom je tamo gdje ti je srce, a ja sam već predugo daleko... Predugo da bi se sjetila, gdje sam ono zadnji put bila doma...

Eto ništa mi nije... samo to. Sada mogu spavati...
- 23:09 - Komentari (3) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 12.09.2005.

Nakon svih ovih godina...

nakon svih ovih mjeseci... dana... mogu napokon reci da te ne volim. Vise te ne volim, osinula me ta misao kada sam te ugledala danas nakon toliko vremena. Znam da mi ne bi vjerovao kada bi ti rekla... ipak sam ti se ja oduvijek cinila kao ona koja voli zauvijek, koja ne zna ne voljeti pa makar patila i makar je lomio svaki dan, ali mili moj, eto... Kome vise da lazem... Sebi sam eto vec odavno prestala, bas Ti si me tome naucio...
Oduvijek sam zivjela u nekom svom Svijetu cije si bedeme rusio svaki puta kada bi ih digla dovoljno da osjetis kako sam sigurna, smirena i sretna medu njima. Govorio si mi da se spustim na zemlju, da nije sve bajka, da ne postoji princ i najgore od svega, da JA nisam princeza... Znam da nisam, jer princeze iz bajki nemaju masnice na rukama kao podsjetnik na jedan pokusaj bijega iz tvog grada, od Tebe... kojem sam se vec istu vecer vratila dobrovoljno, ali prekasno da ne bi ostavio svoj trag na mom tijelu. Princeze iz mojih bajki ne bude se uz prve zrake sunca sa infuzijom u ruci na nekom jadnom bolnickom krevetu trazeci samo tvoj lik kojeg nema... Nisi ostao, znam, imao si obaveze, koliko sam ti samo izgovora smislila tog jutra... Ostao je zato gorki okus noci, gorki okus tableta... "Koliko?" Ma premalo, doktorice, hvala na pitanju...
Znas, nestale su one uspomene od kojih mi se uvijek maglio pogled kad bi se sjetila tih dana i tad bi se obicno pokrenula koja suzica sto od srece sto od tuge... Ma znas mene, pateticnu... Sve ti je to dragi moj nestalo, znala sam to vec nakon jedne sekunde sto sam te vidjela pred onim istim vratima na kojima sam te prije zeljno iscekivala, i molila Boga da mi se smilis pa dodes dan ranije... Mileni, cak ti ne zamjeram, niti me boli... Jednostavno te ne volim.
I znas, pateticna sam i dalje... rekao si i sam, unistio me taj Balasevic, isprao mi mozak, ha, ha... Bolje bi bilo da sam slusala tebe, jel da? Eh, nece moci... Meni odgovara.
Eh mili, sta da ti pricam... Vuk dlaku mijenja ali cud nikada... Zato ja i dalje jesam ona ista, ona koja ne zna ne voljeti i ona koja voli zauvijek... Samo ovaj put nekog tko to zasluzuje... Ma znas, jednog princa...

Al sta da ti to kazem onako jadnom danas, pa da ti potopim sve ladice, srusim sve bedeme oko one tvoje tvrdavice u koju si me u mislima zatocio... Sta da ti kazem da vec neko vrijeme volim jednog princa kad ti niti ne vjerujes da princevi postoje...

- 20:20 - Komentari (7) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

< rujan, 2005 >
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30    


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

  • Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...

    (Đ. Balašević)

    17.11.05.
    Ej, nosite... ovu pjesmu zadnji put,
    u jednu ulicu kraj rijeke
    zauvijek zabranjenu... samo za moje korake...
    Ej, kada bi... neko granu masline,
    na jedna vrata odnio
    vrata sto sam zauvijek... davno, davno zatvorio...

    Evo zaklet ću se ja pred svima,
    svim na svijetu i svime sto imam...
    Da je nikad nisam htio,
    da je nisam volio i da ne bolujem...
    pred svima se zaklinjem,
    pred svima al pred Bogom ne smijem...

    Pjesma uvijek mirise na uspomene...
    Recite joj da katkad pita za mene....

    12.09.05.
    Vem jaz sem bil platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja,
    (pa ne znam).

    Izginjajo barve izginja nebo,
    iz teme pristaja nekdo,
    v srebrnih oblekah ob spremstvu luči,
    prinašajo vest da te več ni.

    Na listu papirja je njeno slovo,
    štempl venus in notri adijo,
    kam je šel moj ponos,
    moj trud moj pogum,
    kaj je razlog da izgineš stran od tu.

    Ostaja njen vonj v okvirju obris,
    raztrgane pesmi in zvok,
    v prazni puščavi še čakam na njih,
    strah ostaja vem da jih več ne bo.

    V pesek zdaj rišem besede za njo,
    in upam v odsev na Venero,
    vse bi dal da bi izvedel zakaj in kako,
    vse bi dal da pokažem kaj lahko.

    In spet je večer,
    spet je nad mano planet,
    izgubljam vso svojo moč,
    postajam slep,
    prisluhi prividi vse se podira,
    vse se krivi a ne smem,
    pa vem, da lahko,
    in vem, da lahko..

    Saj bil sem že platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja...

  • Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prica prosta je:
    Štogod ih manje zavoles, manje ti njih nedostaje...
    I nisam kadar svindlati... Za sobom skele paliti...
    Da silom steknem nekog kom cu faliti...


    ..........
    Ako dirnes u civutski vrt... Kletvu ces nositi ko srebrn zvoncic...
    Bices zedan kraj bunara... I siromah s puno para...
    Sve ces dijamante dati za smesni cirkoncic...
    Ko u tud vrt ude... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
    Eh... "Ne pozeli nista tude..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

    Kao mrva iz dzepa... Truni se lako... Zivot protekli...
    A rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

    14.09.05.
    ... Daljine nisu to, što se mom srcu činilo,
    kad je hudo mislilo, da je sasvim dovoljno...
    da ti čuje glas...
    ... Daljine nisu to, što se za dušu primilo,
    pusta su to polja nade, i barikade...
    između nas...