dva oceana u 30 dana

Dolaskom do Pacifika, pomislismo, mišn komplitid, sva čudesa su već iza nas, ništa nas više nemre iznenadit i te spike...u skladu s time smo odlučili provest i dan prije leta kući. t.j. u laganom obilasku Lime, kupovanju zadnjih suvenir-pizdarijica, kafenisanju. Čak nam je i vrijeme bilo sklono, t.j. sunce se na par sati uspilo probit kroz sivu zamjenu, i dojam je odma bija drugačiji. Za početak smo odlučili taxijem zapizdit do najveće tržnice u gradu, i nakon par minuta cjenkanja s nekoliko taksista (ne radi se o pola dolara nego o principima!) stižemo pred natkrivenu tržnicu, t.j.halu enormnih veličina. Toliko je to čudo bilo ogromno da je npr. samo sektor s obućom bio veličine...štajaznam...trešnjevačkog placa! A bogme i dobro opremljen, osobito tenisicama naizgled- original-svjetskim markama, tako da smo svo troje mimo očekivanja tržili, ja npr. konversice za 50-tak dolara! Zaprepašćujuće velik je bio i sektor s piratskom muzikom/dvd-jima, pornjavom....
Međutizim, uskoro smo se usuglasili da bi bilo šteta proćerdat cili dan po placu umjesto razgledat malo grad, pa smo se, misleći da je blizu, uputili u smjeru Plaze de Armas, da vidimo trg i po danu. Ali, kao i valjda sve u tom gradu, trg uopće nije bija blizu, tako da smo se fino nahodali, čak malo i gubili, putem ogladnili (najčudniji ručak na putovanju, nekakva morska čorba s ogromnim crvenim rakovima unutra-ali ukusno!), te se do trga dovukli tek u kasno popodne. Evo sličice:

Undak nam je sinulo da bi, budući da je bilo sunčano, bilo guba otić vidit zalazak sunca na okeanu, pa smo brže-bolje skočili u taxi, ali dok se on dovuka u naš priobalni kvart, sakrilo nam se i sunce i nestade sve te čarolije; sve je jopet bilo sivo, i nebo i more i grad...razočaranje smo ublažili odličnom kavom (za cijenu koje se ni Stradun ne bi sramija).
Dan se gasio, a mi-mislima vec lagano okrenuti sutrašnjem danu, odlučismo još malo skočit u robnu kuću i spičkat zadnje pezose, da nas ne svrbe po putu. I onda, taman u redu na blagajni, počinje lagano, pa sve jače i jače podrhtavanje....Dejan i ja se pogledamo, kaže on“ kaj ovo ide vlak?“ , i valjda već slijedeće sekunde nam je bilo jasno da nije vlak nego POTREEEEESSS!!!! Ekipa je već počela vrištat, a mi smo se začuđujuće skulirano uputili na sporedni izlaz uz tresak razbijenih stakala . Na ulici je već bila masa vrištećih ljudi, auti su stali, semafori treperili na žuto, i...nakon jedno minute sve je stalo! Nas troje smo pronašli neku čistinu gdje smo procijenili da nam niš ne bu opalo na glavu, stali pored neke ograde i u čudu se čudili šta se to dogodilo. Pokraj nas je ležala neka starija žena, koja se vjerojatno srušila od šoka...dobro je, ništa se nije srušilo, nije bilo strašno, izgleda...nakon 2 minute prilazi nam klinac s podrugljivim osmijehom, prodaje krunice...kratko nakon njega ide drugi, nudi kokain....kakav smisao za biznis!
Postepeno se sve smirilo, i budući da nije djelovalo kao nešto prestrašno, uputismo se mi mudro prema šoping centru-vidikovcu da pričekamo eventualni Tsunami. A kad tamo-policija zabranila ulaz/pristup i ispraznila plaže pod liticom jer je stvarno proglašena opasnost od Tzunamija. Ipak nalazimo jedno mjesto odakle se mogla „s visine“ promatrati pučina. Oceanski valovi su se iz mrkih dubina uz strahopoštujući huk pretvarali u pjenu, i dobrih pola sata smo očarano blejili, no od Tsunamija ni ts.
Tek kasnije u hostelu smo sa CNN-a saznali da je epicentar bio 150 km južnije i da je u Pizcu (kuda smo prošli dan prije) poginulo 500 ljudi...