dva oceana u 30 dana

A ništa....ustanak uranak i taksijem na kolodvor san Pedro, koji poprilično odudara od peruanskih standarda, t.j. skockan je za turističku bagru koja hrupi na M.P. Isti su i tog jutra napunili tzv.“BEKPEKERS TREJN“, koji tih ušljivih 100-njak km zračne linije od Cuzca do podnožja M.P. prevaljuje za 4 ebena sata, a pri izlasku (usponu) iz Cuzca u par navrata cupka naprid-nazad vatajući zalet za uzbrdo. Međutin, naša dupad se u zadnjih 20 dana već navikla na vožnju, tako da nam je tih 4 sata pravi pis of kejk; uz to smo napokon odmorni, čisti i ispavani, dan je sunčan i sve je topliji, a voz piči kroz tzv. svetu dolinu Inka. Mali đaci indijanci se igraju uz prugu, krave i ljame, strmi andski obronci pod snijegom, TU TUUUU i eto nas u Aquas Calientes. A.C. je mala selendra koja služi kao ishodište za Maču Pikču: sastoji se ugl.od hotelčuga/hostelčuga, restorančuga i sl., a tu su bogme i nekakve terme (Aquas Calientes=tople vode).

Kako ne bismo gubili dragocjeno vrime (već je podne), uzimamo prvoponuđeni smještaj, t.j. 3-krevetnu sobu bez prozora i tople vode (a selo se zove Toplovode!) za 10 dolarinjosa, ostavljamo nepotrebnu prtljagu i uskačemo u superklimatizirani moderni buščić koji nas za 6$ neasfaltiranim serpentinama vozi uzbrdečki...vidici se lagano šire, i okružje biva sve sličnije onome u kakvom sam M.P. zamišlja: bujna vegetacija i ogromne strme stijene prekrivene istom.
Stižemo....zilijun turistčuga....upadamo....pet minuta uzbrdo, i...eto ga:Maču Pikču ko na dlanu, ko na razglednici, pred očima, uživo, lajv....Slikajemo ko mutavi; normalno, svako oće sebe i MP u pozadini, kao dokaz ostvarenja nekakvog samoostvarenja ili šta već.
A turistčuga je tolko da ne moš ni slikat bez da ti je u kadru nekakav Japanac il slično.
O.K.-imamo 5 sati (podne je, zatvara u 5) i kreće lagana šetnjica naokolo, uz usputno mutavo slikavanja sa raznih pozicija...Doli, duboko ispod, je nekakva rječica...nije ni čudo šta to Španjolci nisu 500 godina našli.
Šećemo po uličicama tog nekadašnjeg grada; poprilično bezglavo, jer nemamo vodiča pa slabo toga kužimo. Tu i tamo se prikrpimo nekoj grupi pa osluškujemo-pari se da tu svaki kamen ništo priča, a kamenja ovde ne manjka...



A super je, šta da se priča! Svako malo nas čuvari upozoravaju da se sidimo po zidovima/ne pentramo se i sl.
I tako livo-desno do 4ipo: onda nan je dozvizdilo. Za nazad pada odluka da ćemo pjehe, šta traje navodno nekih 45 minuta. Krećemo: okomite skale kroz gustu tropsku vegetaciju...nigdi kraja! Nekako se paralelno s mrakačom dovlačimo u A.C.. Budući da u sobi nima tople vode, a ebiga, idemo u terme!
U termama su pak valjda svi koji su tog dana bili gori, šta oće reć da je gužva solidna. Međutim, voda je više nego ugodna, sve je pod vedrim nebom, i negde gore visoko iznad nas ćuti u tmini tajanstveni grad drevnih Inka, tako da se i mi ćutimo nekako...dobro.
Nakon kupanja krećemo u laganu šetnjicu, koja se pretvara u nesnosnu gnjavažu, jer „predstavnici“ svih zilijun restorana navalili da baš kod njih večeramo njihove pice i paste. Mi pak odabiremo onaj valjda jedini iz kojeg nas niko nije vabija, i-odabir je ispravan! Je alpaka bila mrvu žilavija, ali pičila je živa mjuza, pivica je bila okej, a nije bilo ni skupo (neki su u AC imali sulude cijene).
Nakon žderkice je uslijedio povratak u našu šupetinu i momentalno zakrmljenje....