dva oceana u 30 dana

I tak...ujutro nas u hostelu kupi neka spodoba sa šarenim cvikama, onim crnim pederskim biciklističkim hlačicama i nekom kričavozelenom biciklističkom jaknom. Kasnije se ispostavlja da je to naš vodič Ramiro. Kupimo i ostatak ekipe-aj, na prvi pogled nisu loši-bar nema onih antipatičnih nizozemskih čudnovatih kljunaša i nikakvih Francuza: tu je jedan dobrodržeći se srednjovječni australski par (kauboj i plavuša), Augustin (Argentinac čija je baba Hrvatica, živio u Turkmenistanu, studira u Texasu) i njegov debeli prika, Amerikanac Ricky, za kojeg se kasnije ispostavilo da je Bolivijac (!?!)i uz to još i pilot (!?! x 2), nekakav dosadni španjolski par te nas troje. Uz Ramira nas vode Oskar i drugi vodič Edgar; komični su, al ne ko Ramiro. Nakon vure uzbrdečki stižemo na 4600 m n/m, a kad tamo Anto Đapić, naš prijatelj Irac sa Tupiza-Uyuni toura. Oni su pak uzeli najjebačkiju agenciju-30 dolara skuplju od naše, pa imaju svu moguću opremu, čak i maske da ne gutaju prašinu, dok je nama Ramiro podijelio kacigetinu, rukavice, roze gaće i žutu jaketu, tako da sad svi izgledamo skoro jednako blesavo ko on.

Daje nam i bicikle-ja se baš ne kužim, al izgledaju o.k.....Trema je u zraku. Krećemo. Iza okuke se ukazuje ogromna provalijetina u magli, obližnji planinski vrhovi pod snijegom i nizbrdica pod bogme solidnim nagibom. Adrenalin mlati već od starta, a odmah postaje jasno da će se Augustin (koji je usput isti Rafo-Super-Nova) i Ricky (koji je isti debeli Tišma iz Bjelovara šta je dobija otkaz u Iverici) maksimalno kurčiti od vrha do dna.

Prvih cca. 2 sata smo na asvaltu, i sve je nizbrdo, i dosta je hladno na tim visinama i okruženi smo magluštinom, šta možda i nije toliko loše, jer ne vidimo kolka provalijetina prijeti uz rub ceste. I onda, taman kad smo se relativno ušemili-počinje show: asvalt produžava u vidu novonapravljene ceste za Coroico, a mi skrećemo na staru cestu, poznatu pod nazivom ROAD OF DEATH! Gore, od vrha, pogled je da se trenutno usereš: neasvaltirani makadamček, prokrčen posred skoro okomitog brda prekrivenog bujnom tropskom vegetacijom, sa zilijardu nepreglednih okuketina. A šta, jebiga, o ovome smo sanjali, ajmo sad! Ruke mi se lagano tresu, kočnica je konstantno stisnuta, vozim šta dalje od ruba i toliko sam usredotočen na cestu da ne stižem gledat prirodu i društvo oko sebe-osim u kratkim i prekratkim pauzicama. Šofer u kombiju nas tu i tamo prestiže i slikaje/snima u vožnji za CD. Mi isto u pauzicama slikajemo ko mutavi. Rafo i Tišma divljaju. Ja se na tresećem bajku solidno držim i, da odagnam strah, pjevušim „Dalmatinac sam...“Mislim da mi je tih 5 sati straha/adrenalina/prašine prošlo najbrže u životu...


I-eto nas na kraju, na smiješnih 1200 m n/m. Odjednom oko nas apsolutno tropska vegetacija, banane, plantaže koke, i vrućina za pozvizdit. Skidam se u kratke, ali me napadaju komarci, pa se usran od malarije odma oblačim. Jedna zajednička slika „survajvorsa“, pacenja-Mirka u obližnjem birćuzu pa na bazen. Da, da, buraz, otvoreni bazen i sunčanje- a prije tri dana se u Andama na 4800 m n/m smrzavah ko neka stvar!

Dali su nam i nekakav ručak na bazi riža-kumpir, nakon čega su nas brže-bolje potrpali u kombi i novom cestušom uzbrdo nazad. U kombiju smo svi pocrkali od umora i vrućine, iako su Ramiro&co. Puštali neku dobru mjuzu na španjolskom (more bit od Meksika pa do ....štajaznan, Paname), tako da kad smo se oko 19.30 dovukli u La Paz, otpilili smo Tišmu koji nas je zva u zajednički izlazak, jer smo ka umorni i sutra pičimo za Titikaku.
Ali ne, buraz. Ka, ajmo ipak negdi kratko na piće, tu u kvartu. Dok su se D.i N. prali/srali, ja uberem u knjizi/vodiču preporuku za neko misto za lokalce, di je vikendom živa mjuza. Idemo?-Idemo!
Brzo smo ga našli, i birtija nas je osvojila na prvi pogled: odnekud je treštila bolivijska mjuza (nama poznata zbog učestalog izvođenja po hrvatskim trgovima), za stolovima je sidila vrlo neuglađena i već solidno „namazana“ ugl. muška srednjovječna klijentela-dedeki u odijelima i bilin bičvama, a na stolu im svima po jedna te ista bocurina neke domaće rakijetine i nešto za mišanje šta izgledom sliči na sprajt. Sve sa šanka nadgleda stari prekaljeni gazda u džemperiću na botune. Gazda nas se pojavom i držanjem osobito dojmio:svi pijani ko zemlja ili na putu da to uskoro postanu, a on, ko neki propali pijanist, sve ih snima sa šanka bez da trepne, tu i tamo pokupi boce, pripali cigare, opere čašu- a mimika konstantno stonfejs!
Totalno guštajući u okruženju smo drmnili po 3 Mirke (boca od 0,65), i doživjevši nevjerojatnu reinkarnaciju od fizičkog kolapsa nakon ceste smrti, odlučujemo putem doma svratit u još jednu birtiju iz knjige. A kad tamo-spektakl: 5 mužikaša stalo u krug pa udri, sve krcato, ali konobar nas uvaljuje nekoj ekipi za stol. Naručujemo Mirke, a ekipa odma kreće nazdravljat-oni cugaju vinčinu. Na stolu posuda s lišćem (koke, nego čega!): „žvačite, braćo, esta bien, energia!“ Upadamo u priču: jedan od njih je Španjolac, ono, reklo bi se tipični preserator. Ka, motan duvan, pustija san kosu, volontiran u Boliviji....“Croacia? – aaa, Kusturica, aj lajk džipsi mjuzik, blek ket, vajt ket....“ međutim, lik zapravo ispadne totalno o.k.! A za susjednim stolom ekipa, a u sredini vrač. Vrač, majke mi moje, dili ekipi blagoslov i vezuje in neke končiće oko ruke. Obučen je u onu Inka-uniformu, i kuži se da ga svi totalno poštuju. Nakon 2-3 Mirke i nas uputiše k vraču, te i mi dobismo končiće! Uto pogledam u tipa koji sidi do njega-jedno 5 banki, debeo i sijed, s repićem i budha-bradicom, i skužim da njegova slika visi iznad nas. Pitam Španjolca jel to stvarno on-je! Gazda! Na slici pari buda, lebdi među lišćem koke (koju u stvarnosti ekipa za njegovim i vračevim stolom žvače na kile). Mjuza ne prestaje, kreće i čaga, vrte se Mirke, upadamo u spiku s Gazdom puni poštovanja kako je i red; totalno nevjerojatna trash-atmosfera, dakle prava akcija za Dejana! Gazda trtlja nešto tipa „mas importante esta spirito, todo Pačamama“, i osijeća se stvarno neka posebna vibra, al jebote već su dvi ure, a dižemo se u 7 jer u 8 nam je bus za Copacabannu....