dva oceana u 30 dana

La Paz...odakle da počnem?-najbolje ispočetka: prvo što opažam je nesnosnan smog od ispušnih plinova zilijarde raznoraznih vozila, koja sva trube u isti mah. Većina su pak mali kombiji (nešto kao maršrutke),a iz svakog viri opskurna faca, urlajući nešto nerazumljivo, valjda smjer kojim to vozilo putuje, te „boliviano, boliviano“-poslije skužim da je to valjda radno mjesto „dovabljivač putnika“. Ta vozila nemaju stanice, nego jednostavno kupe svakoga ko digne ruku. Isprobali smo i to-vožnja za nas troje je koštala 4 kune. Sveukupno.
Apropo radnih mjesta u La Pazu; fascinirali su nas čistači cipela-svi su maskirani, t.j. s navučenim onim vunenim banditskim kapama preko face, tako da im samo oči vire. To je valjda zato šta je to u Boliviji sramotan posal, pa da ih se ne skuži. Ima ih mali milijun-a bogme imaju i posla. Odmah se sjetih onog jedinog splitskog čistača cipela, Makedonca ili Šiptara, šta li već, koji je uz čišćenje cipela prodava špigete i balone-taj bi dnevno očistija maksimalno tri para cipela. A biće da je za uslugu i tražija tri puta više od ovih ovde.
Grad inače mrvicu podsijeća na Sarajevo: u kotlini je, a naokolo krovovi usko zbijenih kuća se crvene. Postoji i neka nazovi rijeka ko i Miljacka, u pozadini planinčuga prekrivena snijegom a'la Jahorina, a osim toga u gradu nema Mekdonaldsa -čime se diče i Bosanđerosi ( la paški razlog mi nije poznat). Razlike pak su u tome šta su la paške Pale „malo“ napučenije (El Alto ima oko milju i dvista stanovnika!), šta žene ne nose feredže nego cilindre, te šta na teritoriju slične površine u La Pazu živi 4x više ljudi nego u Sarajevu (ovaj razlog mi je pak nažalost poznat).

Navečer smo, vraćajući se u hostel, nabasali na tržnicu-ali kakvu!- pa to nema ni kraja ni početka; ide uzbrdo, širi se livo-desno, prodaje se sve živo i mrtvo, smrdi ulična hrana, zilijun ljudi, i svi nešto kupuju prodaju oduzimaju dodaju...prava trećesvjetska atmosfera (kolko znam s TV-ja)! Malo nas je vuna slikat, pa se šatro neupadljivo provlačimo kroz gungulu, a među svim tim malima crnima stršimo ko' govno u punču! Strah je naravno neutemeljen, al' opreznost ovde fakat nije na odmet. Kupujemo različite zvizdarije: majice „na ljamu“, kipiće, kape, rukavice...sve jedno 6x jeftinije nego kod nas.
Nakon nekih 2ipo sata neplaniranog šopinga polukrepani stižemo u hostel, gdje na krovu istog s ludnica pogledom na La Paz baj najt pijemo po besplatno i očajno hostelsko točeno pivo, i pravac krpe. Pozaspasmo vrlo brzo, jer sutra je novi dan, posvećen samo La Pazu (i iznalaženju agencije za strašnu Cestu smrti te busa za Copacabanu).