|
(brišući i uređivajući folder School Schmool u kompu, našla sam svoju mnemotehničku pričicu za Jesenjina, pa evo, samo da maknem dugi prošli post...)
Kao i svake večeri, Isidora je nagovarala Sergeja da joj se pridruži u krevetu:
Isidora: «Sergejčiću, dođi ovamo! Imadem nešto za tebe..:»
Sergej: «Jel karta za selo moje malo?»
Isidora: «Jest.»
Sergej skače sa svog radnog stola i trči u spavaću sobu.
Sergej: «Zbilja si nabavila kartu za selo moje malo?»
Isidora: «Hahaha moš' misliti. Neš' ti lako u 'selo tvoje malo'. Ali, možeš u 'Šumarak moj obrijani', ak hoćeš.
Sergej (cvileći): «Jadan ti sam ja, nevoljnik, nikad neću natrag u moj rodni kraj. Ah moj rodni krajčić, mamice, kravo moja nepomužena kmeeeee kmeeee»
Isidora: «Kretenčino, što mi tu reveš opet? Privikni se na Moskvu, degenu! Get over tvoje selo malo!»
Sergej: «Isidora, ti ne znaš kako je lijepo bilo tamo. Da vidiš kako je kad u našem vrtu rašire se grane pune cvijeta....»
Isidora: «KUŠ! Dosta mi je više i tebe i tvog cmizdranja!»
Sergej: «Kad bih opet mogao živjeti snom, da što prije pobjegnem od jada i vratim se u moj niski dom...»
Isidora: «Molim te, prestani!»
Sergej: «Ne mogu više ovdje, tu ja sretan ne bi, odveć rano zamoren životom, samo čemer osjećam u sebi...»
Isidora: «Ubit ću te pederu pripiti!!!»
Isidora Duncan se diže i nogom zavida Sergeja Aleksandroviča u zid. On, slab i krhak, na licu mjesta umire.
Isidora, u suradnji s prijateljem policajcem, tragičan događaj prikaže kao samoubojstvo.
|