Azra & Johnny Štulić
15.03.2006., srijeda
Izabrani isječci iz YU-tiska
|
"Pogledi", 15. maj 1990. - Svojevremeno si pokušao napolju i nisi napravio mnogo. Šta te je zaustavilo? - Konkretno, na zapadu kategoriziraju muziku ili bilo koji ljudski rad. Platon je govorio da je muzika vrlo nezgodna za svako društvo jer razbija disciplinu kod omladine. A to se zapadu dogodilo 60-tih i onda su oni odlučili da se to više nikad ne sme ponoviti, da izgube kontrolu. I makli su sve najbolje. Pobili su one koji su vredeli, a na njihova mesta doveli svoje i odlucili da sviraju najgoru mogucu muziku. Čovek je otprilike ono što jede, a još više ono što čita ili sluša. Tako da nikad nikom ne padne na pamet da je ono što nije. Sva ta muzika je muzika za robove. Kao što televizija radi ljude robovima. To je sve pod strogom kontrolom i strogo usmereno. I šta bih ja tu mogao da napravim? To je osnovna stvar zašto nisam uspeo vani. - Po tebi su njihovi najznačajniji angažovani autori plaćenici? - Springstin, U2, Gabrijel, svi su oni obićni plaćenici. Kurac. - Ima li po tebi neko ko je O.K.? - Verovatno postoji, ali mi ga ne znamo. Ali ni on ne može da prođe baš kao ni ja. "Ćao", 1990. - Očekivao si svetsku slavu, nemaš je? - Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam čućao u prašini trideset godina pre nego što sam išta napravio, znači da bi i tamo morao čućati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hocu da čekam. "Ćao", 25. novembar 1991. - Volis li ti slučajno cveće? - Da, vrlo. Volim vrlo ekologiju. Pre par godina bio je veliki požar na kinesko-mongolskoj granici, izgoreli su milioni hektara, ali na svu sreću nije bilo ljudskih žrtava. A boga ti, mi imamo više ljudi nego drveća na ovom svetu! Ljudi nam ne trebaju jer samo dišu taj kisik, i sad ko je vredniji na ovom svetu? Ne znam. U tom smislu sam ja vrlo veliki ekolog. "Ilustrovana politika", 24. septembar 1991. - Koliko naši današnji nesrećni događaji utiču na jednog pisca? - Ništa. To nema veze sa mojim pisanjem. Pisanje, kad ne bi bilo više od događaja, bilo bi dnevno pisanje, ili komentarisanje, ili ne znam šta već. Ono što smo zvali "zdanovljevska umetnost". Sve je to unutra, ali je van toga. Čovek mora da bude van toga na neki način. Ako hoce da se drzi istine i pravice u umetnosti. "NIN", 30. avgust 1991. - Da li smatraš tragičnim za ovu kulturu činjenicu da si ti - zvanično tek pre nekoliko meseci prodao milioniti primerak nosača zvuka sa svojim pesmama, dok je recimo Lepa Brena verovatno prodala četiri puta više? - Ne, nikad nisam bio takmičarski raspolozen. Meni je kriterij uspešnosti za neku ploču to ako uspem da snimim to najbliže nekoj mojoj ideji vodilji i da pri tome pobedim ono što me sprečava. Uvek su mi govorili da ja moram, recimo, promovirati ploču, da se moram slikati, davati intervjue, snimati... Kao što to radi prva liga. Ali sam ja znao da sam samo po tiražima prva liga, a po svemu ostalom underground. Pa sam ih pitao: "Jeste li čitali Dostojevskog?". Vele "Jesmo!". "A jeste li ga kad videli?" "Ćao", 11. novembar 1991. - Šta ti, Džoni, nalazis baš ovde, u našim krajevima? Šta je to što tebe vuče, što mi ovde imamo, a ti nemaš? - Ja sam rođen u Skoplju, znači južnije. - Dobro, a što nisi sada u Skoplju? - Pa šta da radim kad nema medija, nema ništa. Ipak je Beograd centar! - Mozda si baš mogao da pomeriš tu učmalost, da digneš... - Ma neću da dižem... Hoću da kažem, kad je Aleksandar Makedonski došao u Indiju, oni mudraci su ga pitali koji kurac tamo dolazi. Šta će on tu?! Onda jedan da mu zorno pokaze šta misli, stavi veliku volovsku kožu negde na livadu, i sad taj jedan mudrac je išao po rubovima, i tamo gde on dođe, tamo to splahne, ali se podigne koža na drugom kraju. Tako par puta, i onda je on došao u centar. Pa šta ja onda da radim u Skoplju kad je Beograd centar Balkana, a nije Skoplje. "Ćao", 7. maj 1990. - Jesi li pokušao da uradiš nešto na zapadu, da proguraš neku svoju pesmu tamo? - Pa nisam, nisam se baš nešto pretrgao. - Što? - Pa, nije mi se dalo - Bojiš se toga? - Ne, nego nije mi se dalo. Ne jebem ja njih pet posto, inače. "Pop rock", 2. maj 1990. - Na koncertima sve više improvizuješ. To je sasvim nespojivo sa počecima tvoje karijere. Zašto? - Zašto? Ma, ja jedva čekam da otpevam što imam pa da počnemo da sviramo. I to traje već godinama... Naročito volimo da improvizujemo (prosviramo) na tonskim probama. To ti je zagrevanje. K'o pred fudbal. Neko trči, neko udara petom, neko sedi i puši, neko drka... Svako se zagrijava na svoj način, kao Spartanci pred bitku. Neko se češlja, a neko piše ženi pismo. "Ćao", leto 1990. - Koje je najblesavije pitanje koje su ti postavili? - Pre neki dan su me pitali da li znam nekog invalida koji je uspio u životu. Ja velim: "Znam! Broj 1!" - Šta ćeš da kažeš za kraj? - Evo da povežem sa ovim. Jednom sam ispričao onu priču kad su Persijanci provalili u Grčku, pa ih je Leonida sa Spartancima dočekao u Termopilskom klancu. Kad su videli da su opkoljeni, onda je izdao dnevnu zapovest koja je izgledala ovako: "Doručak ovde, večera u Hadu". To je bilo sve. I ako su takvi ljudi mogli da poginu, e, stvarno me zabole kurac za sve na ovome svetu. Toliko, da se razumemo. |
