petak, 08.12.2006.
Hvata me kriza jer ne mogu dočekat objavljivanje romana Aljoše Antunca Poslije zabave (izlazi idući tjedan, Libra Libera + roman će se prodavati zajedno), a srećom vidim ima još takvih. A za one koji još nisu nanjušili da se pojavila proza koja žiletom reže Hrvatsku di je najtanja, blitzkrieg utrnuća i najljuća do sad viđena detoksikacija i cipelarenje hrvatske stvarnosti, stiže par odlomaka za uvjerit nevjerne:
Aljoša Antunac POSLIJE ZABAVE Kad samom sebi razlozima kreneš, jer sve naokolo jedno luđe od drugog pa po rakiji bez sekiraže moš, gotov si, i oči ti sama krv, onda svi zaziru od tebe, jer crveno te po faci u sablasno farba, a na to će teško netko ić i ne boji se đubre ludo, «need you cool, you cool? Im cool», a za sranje ti hrana treba, jel, i kako to da kenjaš i boli a u sebe ništa, al samo jednom u gaće, jak, isto mislio da mu rak na šupku, i koji se kurac Bogu molit, izdao te broja ne znaš, jednom probauljao iz dvanajstice na Trešnjevku, krvavih stopala od lunjanja po Dubravi, ponoć, sam, pogleda u nebo: «a što s ti tako okrutan sa mnom?», i snijeg je obasjavao ulicu i s okruglim mutnim mjesecom bojao mrak u plavo. Vagao dal sa posttraumatskim krenut, al bilo bi jeftino i teško će ti sad proć (to moš nedjeljom u dežurnoj jer ti, jasno, ne radi doktor, a baš te eto ulovilo trest, i velikodušno ponudiš legitimaciju i ono slučajno Hvidrinu usput, to da te skuži ko možebit ipak ludog, «ako vam trebaju podaci il što bilo», a znaš da u pravilu odbiju, samo eto iskren si i čist, prođe), tako se upregnuo razblažit facu izmučenu lokanjem i ultra kulturno pristojan, al tvrdim tonom odlučnosti: - Gospođo, sad sam s posla, od 8 ujutro - bilo blizu 10 navečer - zbilja sam imao užasan dan - stara spremala zatvorit i nikog osim jedne još starije babe i ta mu utješno da će sutra sve bolje bit, potegla mu stranu, tako ova glavna: - Znate, ne bih smjela - pružajući mu kutiju, onda u kasu da mu vrne sitniš. - Dobro, ne moramo baš svaku kintu gledat. Puno vam hvala, gospođo. Doviđenja - lagano im klimne. - Laku noć - obje, raznježeno, s dostojanstvom. ... Nemrem ja seb žilu nać, jebi ga, al po ožiljcima od transfuzije (izbolo me ko beštiju tamo) to m orijentir, i nikad aut, čovječe, ono, kad fulaš, pogodiš u meso pa ti plik iskoči i nikako proć. Utrese u žlicu, onda ozgor prospe nešto zelenog praška za falšu limunadu pravit. Odvrne upaljač na najjače, zgrije malo na suho. Iz plastične 1/2 l boce Fante potegne inekcijom vodu (u apoteci uzeo dvije inzulinske, cvaj end half ćune svaka - a vrag te goni u privatnu ić, u općenarodnih te u vr' glave kunu dvajst može puška zapast - i ženi za pultom u očima, ono, šta ja znam, samilost, Ma sve je to u redu al daj ti meni), ušprica u žlicu, otprije otparan komadić filtera s Opatije zgužva prstima i ubaci, nastavi grijat. Uskuhalo, povuče, u žilu. Na to ga probije znoj. ... Našlo me u zahodu, omaklo mi se, jebi ga, i u kombiju Hitne iz džepa mi izvukli Hvidrinu legitimaciju pa mislili da sam se htio ubit, pljuskali me «Jeste liječeni od posttraumatskog stresnog poremećaja?», «Nisam, jebi mater svoju», onda opet mrak, probudim se u bolnici, skužim da mi iz usta viri onaj kurac sonda, iščupam je, osjetim da sam zaderao nešto unutra, skočili i da mi jebu mater blesavu al okej nisu mi ništa nazad išli gurat, poslije sam pljucao nešto crno, uglavnom našli mi svašta pa nisu znali u što sa mnom, tako im uvalim alkoholnu padavicu, računam bolje ću proć nego da mi tefteri heroinski over, jebi ga. Kad se ideš, ono, službeno svuč, prvo ti potegnu da priznaš da si alkoholičar. I ne pada im na pamet da si ti jednostavno uštekan drukčije: okej, priznam ti ja sve s reda, ja samo ne mogu nać zašto to ne bit. A sve one radosti delirija, demencije, ciroze, za to sam znao oduvijek, i nitko zbog tog nije zakočio. Tako smo u raskoraku od samog starta. I kolko god ispravno bilo to što pričaš politika im kontru dat, trebalo bi kao značit nešto, i oni ti sve to skupa «školom» zovu, jebo te, kao, ono, ne znam, uhodani i super to njima ide. Jedino u Vrapču s tobom ko s čovjekom. Kaže mi doktorica tamo Bijeg od stvarnosti? Ne znam, kažem, meni se čini da «stvarnost» jednostavno nije bila dovoljna, trebalo je to nadopunit, podić, i to je sve. S pića moš se praxitenom skinut, al tu moraš dobro vagat, jer sa mnom ti to išlo: potegnem prax, 6-7 komada, i poništi mi krizu, noge čvrste, ne tresem se, ne drhtim, posloži mi sav nered u glavi; onda odem pit, jebi ga.A onda odrasteš, i shvatiš da je većina oko tebe marva bez ičeg u tintari jer nitko ti nemre zgarantirat da ako ti je i pošlo od ruke neke ozbiljnije godine ulovit moš s otim uteć od tog da ti šupljana i debilizam pumpaju vlastitu uzaludnost postojanja, svejedno ti, onda krepaš. Sličiš na majmuna, miljardu mu puta ćaća rekao, a to i jesi, dodao bi. Prešutio bi on, volio je sliku onog što je stari bio, o čemu su mu pričali, «nešto što ja nikad dostić neću moć». I «mislim da ludim», jer ej vid ovo: čitam u krevetu, fotelji, štampu (okrenuo neki broj iz oglasa unutra, nula pa šestice - petice - nule između, i kad se javila ova tamo rekao da zapravo ne želi ništa, «Znate», rekla, «i ja bih trebala… tako… nešto sitnog zaradit, da mu je žao, rekao joj, «Oprostite», poklopio onda), strip (iskopao Modesty Blaise odnekud; jednom Andrei rekao da sliči na Modesty Blaise, nije rekla ništa, valjda mislila da on to o nekoj porno zvijezdi, il tako nečeg), nekog Pumu nekog Bob Hopera (na Srbijanca mu iz nekog razloga bacao otaj, mutljavina neka vrag zna okle mu upalo, stoposto pazar ozdol, kao L.A. i chicano bande, mobsi, ološi, dop dil… stuče ovaj oto đubreraja sve skupa na gomilu), «Beleške uz ratovanje» Koče Popovića (izvukao iz regala, dvajst godina prašinu skupljalo, od starog stvar) šta bilo, i sve ti ga to kao u redu s tim. Onda trgneš se jer oči ti davno sklopljene, i tijelo ti, nadrobljeno otrovima, mokro. Skužiš tu da je svo ti vrijeme spavanja (a po ure il uru možda) oto što si čitao samo nastavilo curit kroz tebe, al ne stvar što ga zbilja unutra kako ti se na prvu čini da baš tako eto priča išla; tek poslije, kad vidiš da ti je znoj sa čela čitanciju do korica probio, i kad vidiš okrugla crnila što si papir čikovima stigao zbušit (a bilo toga i po stolu, tepihu…), sjedne ti da si baš ti u svemu tom za kormilom bio. I nikad se svoje vožnje sjetit ne moš. A znala bi mu priča dobra bit. Sjetit se ne bi mogao. To da sliči na majmuna, to da. |
